…
Srećan ko može zbaciti očajni
životni teret, sve magle i more
…
ko lebdi nad životom i razume
šta zbori cveće i predmeti nemi!
“Uznošenje”
Veliki francuski pesnik Šarl Pjer Bodler rođen je u Parizu 09.aprila 1821.godine. Otac Fransoa je bio visoki državni službenik koji se amaterski bavio i umetnošču ( bio je kustos u muzeju i pomalo slikao). Majka Karolina je bila mlađa od oca oko 35 godina. Često su posećivali umetničke galerije i u njegovoj dečjoj glavi razvili osećaj za umetničku vrednost. Nakon smrti supruga 1827.godine, Karolina se ponovo udaje nakon godinu dana za Žaka Aupicka. Bodlerov očuh bio je potpukovnik, mlad i privlačan čovek, koji će napredovati u službi.
Prve godine detinjstva bile su za njega oličenje radosti, majka mu je posvećivala svu pažnju. Udavši se za mladog i privlačnog muškarca, ostavlja svoje dete po strani. Uprkos tome, Bodler će je neizmerno voleti i diviti joj se do kraja života. Za svoje roditelje će reći da su „idioti ili ludaci“ i da su „umrli od strašnog ludila“. Bodler je pokušao da udavi očuha koji mu je preoteo ljubav majke. Ovo ekscentrično ponašanje već je pokazalo da i Bodler nosi gene svojih potomaka.
Očuh je bio strog ali je želeo da ga školuje. Šalje ga u Lion gde je morao da živi sam. Strah od samoće duboko je urezan u njegov karakter. Njegovi školski drugovi primetili su da se neobično ponaša, izgledao im je uzvišeno i daleko od njih. Učenju se čas posvećivao, čas ga je zapostavljao. U očuhovoj želji da postane diplomata nije se pronalazio. Osećao je bliskoskost i ljubav prema književnosti i umetnosti uopšte. To će i biti njegov životni poziv: radiće kao likovni i književni kritičar, novinar; pisaće pesme, eseje, pesme u prozi, zanimljive oglede, priče, nezavršene romane, drama u stihu, lični dnevnici … i prevoditi sa velikom istančanošću Edgara Alana Poa. Odlično je poznavao slikarstvo i pisao dobre, zanimljive i često proročki tačne umetničke kritike.
Poočimov pokušaj da ga dovede u red slanjem na putovanje u Indiju nije promenilo njegov stav. Opčinjen egzotičnom i ekstatičnom Indijom, njegova poetska naklonost još je više bujala. U šali govore kako se iz Indije vratio samo sa jednom tamnoputom ženom.
Žana Dival
Njegova osećanja bila su poremećena i kako nije uspevao da ih prikrije često ih je stavljao u prvi plan. Njegova raspoloženja se često menjaju…Čulo mirisa vodilo ga je ka mirisima truleži, smrada… Nije voleo prirodne boje te je npr. ponekad kosu bojio u zeleno… Docnije, kada se osamostalio stalno će menjati mesto stanovanja. U svakom stanu ostavljao je užas: guštere, vodene zmije, nepodnošljiv smrad… Ponašao se kao sadista, uživao je što je razbio sva stakla siromašnog staklara, nije obraćao pažnju na njegovu muku već mu je vikao „ulepšaj život“ i uživao u zvuku razbijenog stakla. Zamerio je staklaru što njegova stakla nemaju boju i gurnuo ga grubo iz zgrade uz neobuzdani poklič: „Ulepšati život!“.
Bodler je nasledio ogromno bogatsvo ( nakon smrti očuha 1857godine), svuda je bio poznat po svom rasipništvu, voleo je da se lepo oblači – jednostavne linije odela u crnoj boji i mali beli detalji, ali njegovo lepo nekad bi bilo i odelo za giljotinu… Sa lakoćom je potrošio novac (za nekoliko godina) nastavljajući da živi kao dužnik. Trošio je previše novca i pre no što je postao bogati naslednik, tražio pomoć od majke, izluđen čak pokušava i da se ubije ali od toga odustaje. Neko vreme pre dobijanja nasledstva živeo je kao beskućnik.
Uporedo sa sadizmom, pokazivao se i kao mizantrop, kao zao čovek, ljubitelj prostitutki koje si bile izrazito krupne ili patuljastog rasta. Ređe se dešavalo da se povuče u domen dobrote i prepusti iskrenoj i dubokoj molitvi bogu. Ipak, mnoga jutra proveo je u molitvi bogu prema kojem ima specifičan odnos (razgovor sina sa ocem).
Svoju bolest je podsticao uzimanjem opojnih supstanci. Biće da mu je bez njih bilo odveć teško i da su mu delirična stanja više prijala. Ali upotreba takvih sredstava ima svoje kobne posledice. Svi ranije ispoljavani simtomi bolesti samo su se uvećali: nesanica, glavobolja, nesvestica, neizdržljiv nemir…
Pred kraj života bolest (rana psihihička obolelost, docnije sifilis, upotreba jakih doza opijumskih sredstava) će ga dovesti u stanje da više ne može spojiti nekoliko reči, njega koji je stvorio pesničko delo sa punoćom i savršenstvom stihova, sa jasnom formom, čitavom riznicom reči… Nekada je reč bila njegov jedini živitni adut, poslednjih godina života ostao je bez njih. Živeo je razdor i raspadanje svoje psihe i tela. Postepeno je isčezavao sa ovog sveta…
Autor je samo jedne zbirke pesama pod imenom „Cveće zla“ (1857). Nameravao je da je posveti pesniku kojeg je izuzetno cenio: Teofil Gotje. Na njoj je radio deset godina. Neke pesme bile su objavljene u časopisima. Već naziv zbirke upućuje na njegov estetski stav: umetnost – lepo je zlo i nema dodirnih tačaka sa moralom. Na pijadestal su uzdugnuti svi poroci. Čitaoc je upoznat ili upozoren sa onim što ga čeka u ovoj knjizi:
Dobroćudni, mirni čitaoče,
Kojem srce trezvenošću bije,
Baci ovu knjigu, vedra nije,
Iz nje sjeta i razvrat se toče.
…. “Epigraf jednoj osuđenoj knjizi”
Zbog ove zbirke osuđen je novčanom kaznom za nemoral. Bilo je kasnije pokušaja da se revidira ova sudska odluka ali nije bilo uspeha, te je do danas ta sudska presuda nešto što obeležava ovog pesnika.
Posthumno će se objaviti njegove pesme u prozi (1869.godine) pod nazivom “Splin Pariza”. Zbirka je mnogima manje poznata, ali oni koji su je čitali smatraju je jednako vrednim produžetkom “Cveća zla” ili čak i vrednijom.
Njegov stil pisanja uneo je novinu u poeziju, jedan je od prvih pesnika simbolizma koji će uticati na mnoge književnike. Često za njegovu formu pisanja kažu da je elegantna. Sve na ovom svetu je subjektivan simbol čovekovih ideja i osećanja. U produbljenom poimanju simbola uviđamo kao je sve u sprezi i kako se u sintetičkom stavu međusobno meša i stvara nova estetska slika sveta. Za autentičnost prikazivanja koriste se stilske figure sinestezija (rečima koje pripadaju jednom čulu imenuju se druga npr. zvuk ima boju) i onomatopeja, stih mora biti muzikalan i time uspešno predočiti novu misao u poeziji. Misao o kojoj govore simbolisti je ono što je za razum neuhvatljivo, ali upregnutim čulima koja koriste simbole kao naznake jeste. Preneti dubinu duše putokazima-simbolima tako da i čitač oseti svu spregu pesničkog doživljaja i usvaja je kao svoju, kao svoje novo bogatsvo o svetu koje je daleko ali i tako blisko – zadatak je koji od sebe zahteva pesnik simbolizma. Bodler je u tome nenadmašan. Andre Žid će reći kako svi prolaze, a Bodler ostaje. I zaista, moć njegih pesama uranja u čoveka, odvodi ga tamo gde je još više čovek, tamo odakle se povratak označava kao preobraženje.
Svojom pesmom “Veze” dao je svojevrsnu, fascinirajuću pesmu-definiciju poezije:
Veze
Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
Ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
Što ga putem prisnim pogledima sreću.
Ko odjeci dugi što daljem se svode
U jedinstvo mračno i duboko što je
Ogromno ko noć i kao svetlost, boje
Mirisi i zvuci razgovore vode.
Neki su mirisi ko put dečja sveži,
Zeleni ko polja, blagi ko oboje,
-Drugi iskvareni, pobednički, teži,
Što u beskraj prostiranje svoje,
Kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
Koji peva zanos čula nam i duha.
U umetnosti zlo, strašno i ružno postaju lepo, to je privilegija umetnosti – smatrao je Bodler. Tako umetnost ritmičnošću stiha proizvodi blagu radost. Smatrao je da moral umanjuje poetsku snagu stiha.
U njegovoj ekstatičnoj poeziji boja govori… haotične senzacije vode poetsku reč.
Bodlerova muza je glumica i plesačica Žana Dival (Jeanne Duval) francusko-afričkog porekla.Njihova veza trajala je oko dve decenije. Posle majke, nju je najviše voleo. I ona je sklona porocima…za nju kažu da je žena grube lepote, sa životinjskim strastima, bez časti… Slikar Edvard Mane ju je naslikao.
1864. godine odlazi u Belgiju i piše pamflete protiv francuske buržoazije. Druži se sa Igoom koji je zbog političkih razloga napustio Francusku. Bodlerovi novinarski pokušaji nisu bili uspešni, a bolest ga vraća u Pariz.
Umro je 31.avgusta 1867.godine. Sahranjen je u istj grobnici sa očuhom i majkom na groblju Monparnas.
Bodler nam poručuje da poput njega treba bežati od učmale svakodnevnice i neprekidno se opijati (vinom, pesmom…). Svakodnevnica je dosadna, lažna, gnjila… Suočeni sa stavnošću vidimo odveć zla i poroka koji se prikrivaju… Bodler ih izvlači na svetlo dana, slaveći zlo i porok u umetnosti, jer samo tu mogu biti lepi. Život je sumoran, smrt nas stalno vuće za rukav… I tu istinu Bodler obožava: još više mirisa truleži, raspadanja, još bliže neumitnoj smrti – kad već ne postoji način da od vremena pobegnemo…
Neprijatelj
Mladost mi je bila mračna nepogoda
Koji samo katkad sunce bleskom probi,
I u mojoj mašti sad je malo ploda,
Kad nakon oluje osta u grdobi.
Evo već se jesen mojih misli šulja;
Sad ašov i groblje tražim, radi truda
Da izravnim zemlju plavnu, punu mulja,
Gde ko reke grdne jame zjape svuda.
No da li će cveće novo koje sanjam
Do mistične hrane životne da dođe?
Korenom u zemlju pustu da uranja,
O boli! To vreme život jede, mrvi
I dušman mračni što nam srca glođe
Raste snažan mlazom istekle nam krvi.
Bodlerova poezija, poput njegovih albatrosa iz pesme “Albatros”, stalno pokušava pobeći od onih što se rugaju onome ko zna da leti. Stoga, s’ Bodlerovim pesmama u glavi, krenite na prostranu pučinu bez straha…
…Odleti što dalje od gnjilih močvara…
“Uznošenje”
Slavica Štulić
