branko miljkovic

Budim je zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči
koje peku grlo, volim je ušima
treba ići do kraja sveta
i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela
i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči, trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaža,
javnih parkova
budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije više bilo
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih
budim je, mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla: neka me traži
i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta,
koju volim
to dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi
drukčija i nova,
uzalud je budim
jer njena usta
neće moći da joj kažu više
uzalud je budim
ti znaš, voda protiče,
ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu
nečije lice u pesku

Ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen


Domaća poezija

PODELI: