“Promašena ljubav, promašen je život”

Ovu je lekciju mladi Mehmed, Meša Selimović očito naučio kao mlad čovek. Njegov “ljubavni put” najbolje svedoči o tome.

 

Nijedan čovek ne bira trenutak u kojem ga ljubav i opčinjenost prema drugom biću oprhva u potpunosti i sa toliko jačine da ne može nastaviti svoj život dalje bez ljubljene polovine. Nije svakome ni suđeno da spozna takvu ljubav. U slučaju da se sretnu dva “nerazdvojna” bića, valja biti dovoljno hrabar da nijedna sporna okolnost ne stane na put ostvarenju takve ljubavi. Životne priče nas uče koliko je teško pronaći ljubav u kojoj je sve ostalo podređeno veličini ljubavi, kao i da oni koji su srećni sticaj okolnosti uspeli da odbrane od spoljašnjih uticaja stiču bogatstvo od kojeg veće ne postoji.  Takvo bogatstvo stekli su Meša Selimović i njegova Darka.

Nakon II svetskog rata Meša je došao u Beograd da živi i radi na značajnoj funkciji. Iako je bio oženjen čovek, Meša se nakon susreta sa Daroslavom Darkom Božić zaljubljuje tako i toliko da ne može da zamisli svoj život bez nje. Docnije će izjaviti da nije pogrešio ili da je dobro procenio – osetio da je reč o pravoj ljubavi . Da bi ostvario svoj san da bude sa njom, morao je napustiti suprugu Desanku i malo dete.
U braku sa Desankom nije bio srećan. Iako mu je bilo teško da joj saopšti da želi da se razvede, nošen svojim snom, saopštava joj svoju odluku jedne večeri i odmah odlazi iz kuće. Ona ga je pratila u kućnoj odeći uprkos jakoj kiši, sva zbunjena, iznenađena, povređena, očajna. Glasno ga je dozivala i molila da se vrati. Nije se okretao, već je nastavljao da hoda brže, ne gledajući kuda ide, gazeći i po smrdljivom blatu smetlišta… bio je sav mokar od kiše i pranja na česmi od smrdljivog blata… Hodao je po mraku od Trga Republike do Karaburme sa mučninom i krivicom što je morao da povredi Desanku kojoj nikako nije mogao da pomogne, ali ujedno i sa strahom da ga tako prljavog i uznemirenog Darka ne odbije, da u njoj ne izazove gađenje.

Darka ga je dočekala razneženo, kao da je bio “namirisan najskupljim mirisima”*. Ponašala se sa potpunim razumevanjem, nošena sopstvenom ljubavlju prema njemu. Tu prvu noć njihovog doživotnog zajedničkog života umirila je i pretvorila u lepotu, razumevanje i podršku koju samo ljubavnici mogu jedno drugom da daruju.

“Prala me je, čistila i peglala do jutra, dok sam ja, okupan, spavao.”*

Te teške noći Meši je bio potreban san, a ona ga je spremala za novi radni dan i novi – zajednički život.

Oni nisu čekali da se okonča razvod, svaki dan razdvojenog života smatrali su izgubljenom večnošću. Meša je bio svestan da ruši moralni kodeks kojeg mora da se pridržava kao komunista. Osim vanbračne zajednice, sporno je bilo i to što je Darka bila kćerka  generala  kraljeve vojske i udata za čoveka kojem se kao vojniku kraljeve vojske gubi svaki trag. Pustio je da se stvari dešavaju spontano, iako je obavestio jednog člana partije o svojoj situaciji. Supruga Desanka ga je tužila zbog vanbračne zajednice sa ženom buržoaskog porekla. Na partijskom sastanku, gde se raspravljalo o njegovom slučaju, postavljali su mu ponižavajuća pitanja na koja nije hteo da odgovara. Demonstrativno je napustio sastanak uz izjavu da neće dozvoliti da ga ponižavaju.

Ishod je bio jasan: isključen je iz komunističke partije, a samim tim postao je nepoželjan na bilo kom radnom mestu. Život u Beogradu bio je nemoguć.  Meša je tražio posao u Sarajevu, dobio ga, te su Darka i on krenuli  put Sarajeva sa nešto malo novca i stvarima iz Darkinog stana. Odlazeći, Darka je izgubila pravo na stan. Darka se nije bunila, bilo joj je, kao i Meši, dovoljno da su zajedno. Nisu se ni bojali neizvesnosti, srećno su putovali prugom Beograd – Sarajevo sa malo hleba i kačkavalja. Darka je nešto pre toga bila bolesna te je na put krenula sa svega 39 kg. Ljubav, nežnost njihovih zagrljaja, pogleda i priče učinili su da ovo putovanje dožive kao malu čaroliju u kojoj postoji bezbrižnost i lepota života. Ljubav je bila jača od surove stvarnosti. O njoj nisu mogli ni da razmišljaju. Zanos vredan divljenja…

Njihov dalji zajednički život u Sarajevu bio je težak, živeli su često u oskudici, Meša je dobijao i gubio profesorsko mesto bez ikakvih razložnih objašnjenja. Ipak, Meša je svestan da takvo ophodjenje prema njemu počiva na zavisti, njegovom poreklu…  nije poklekao jer je uz sebe imao ljubav. Ona je bila njegov “dobri duh” *. Darka je za njega i njihovu porodicu (dve kćerke) odlazila da prodaje stvari iz kuće kako bi preživeli, podržavala ga u pisanju kad bi se za to stekli uslovi, prva čitala njegove ispisane redove… neprekidno je bila kraj njega i uz njega…

“Da ona nije bila pored mene u životu, ne bih uradio ni djelić onog što sam uradio. U njenom slabom tijelu lepog lica bila je tolika snaga volje i toliko hrabrosti, da me je uvek zaprepašćivala: ona me branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kad mi je bilo teško pred teškoćama pisanja, vjerovala u mene kad su svi sumnjali, usmjeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju…”*

Nakon ovih reči sledi najveći dokaz njegove ljubavi:

“… Bez nje bih sigurno bio sitni profesor ili srednji politički rukovodilac (ni to ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice).”*

Njegova ljubav prema Darki ispred je njegovog uspeha u književnosti, tragično bi bilo živeti bez nje.

Srećom, došlo je vreme kada Meša ostvaruje književne uspehe, dobija nagrade…  Zajedno su podelili  i dobro i zlo. Njihova ljubav davala im je snagu i osećanje sreće, ma u kakvim okolnostima živeli.

Nakon njegove smrti Darka je nastavila da štiti njegovu zaostavštinu od zloupotreba.

Meša je rekao kako je uvek zahvaljivao svojoj sudbini što ga je darovala takvim čovekom kao što je Darka*.  Svojom ljubavlju Darka je posvedočila isto: hvala sudbini što mi je podarila takvog čoveka kao što je Meša.

 

* Sjećanja -Meša Selimović

  Slavica Štulić

 

<

 

Meša o svojoj ljubavi prema Darki:

 

    * Sa svojom prvom ženom nisam živio dobro, nismo se uopšte slagali, a svoju sadašnju drugaricu sam zavolio tako da je bilo potpuno normalno da priznam tu vezu i da tražim razvod. Ali plašeći se naglosti i neumjerenosti svoje prve žene, plašeći se scena (kakve sam i doživio), puštao sam da se stvar razvija, nadajući se da će se nekako naći rješenje. Time sam, naravno, sve komplikovao, a prema Partiji sam se ponio nepošteno, nanoseći joj štetu tim nedostojnim držanjem. Partijska jedinica Komiteta za kulturu, nakon ispitivanja cijelog slučaja, predložila je da budem kažnjen strogim ukorom. Međutim, Komitet saveznih ministarstava kaznio me isključenjem – “zbog neiskrenosti prema Partiji i zbog povrede proleterskog morala”, kako mi je saopštio sekretar moje jedinice Boro Perković. Ta pravedna, ali teška kazna mnogo me je pogodila, ali mi je i pomogla da se riješim mnogih nedostataka koje sam imao…”

———————————–

  • „Često sam dolazio kući bez dinara za hljeb, i moja žena (Darka) je u takvim prilikama, a to je bivalo suviše često, pokazivala izuzetnu moralnu snagu: s osmijehom, bez riječi prijekora ili žalbe, uzimala je haljinu pod mišku ili ma šta drugo i odlazila na Baščaršiju da proda i da nam donese ručak. Bez te njene snage i plemenitosti teško bih izdržao mnogobrojne nevolje kojima sam bio izložen…“, govorio je o tim danima.*

*Sjećanja

Derviš i smrt – posveta:

Kad bih umio da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da  sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće.

 

Mesa Darka Selimovic
Mešin unuk Nikola Momčilović o ljubavi svojih dede i babe

 

Ljubav bez granica

    • Osim što je neizmerno ponosan na svog dedu, Nikola nam je govorio i o svojoj baki, o njihovom odnosu i velikoj, nestvarnoj ljubavi.

Meša Selimović je u knjizi „Sjećanja” opisao čitav svoj život. Između ostalog, otkrio je da je imao brak pre Nikoline baka Darke, ali i zbog čega se sa prvom ženom rastao.

– Baka Darka je prekinula studije i udala se za dedu. Iz tog braka rodila se moja majka Maša i tetka Jesenka. Oni su, po mom mišljenju, imali potpuno neverovatan odnos. Genijalno su funkcionisali, a baka je ceo svoj život posvetila njemu. Bila je odlučna da sve podredi tome kako bi on imao svoj mir. Nažalost, preminula je 1999. godine za vreme bombardovanja.

„Ona me branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kada mi je bilo teško pred teškoćama pisanja, vjerovala u mene kada su svi sumnjali, usmjeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju. Bez nje bih sigurno bio sitni profesor ili srednji politički rukovodilac (ni to ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice)”, napisao je Meša u „Sjećanjima”.

Pored neizmerne ljubavi prema supruzi Darki, bio je ponosni otac, koji je svojim ćerkama pružio ljubav i izveo ih na pravi put.

– Deda nije bio strog prema mami i tetki. Iskreno, ne znam da li su te priče romansirane za sestrine i moje uši, ali znalo se, kada je njemu bila potrebna samoća, imao je svoju radnu sobu u koju je odlazio i osamljivao se. Zahvaljujući njemu one su živele prelep život. Imale su sve što su devojčice toga vremena mogle da požele. Nije se trudio da rasplamsava njihovu želju za pisanjem. Smatrao je da to nije život za svakoga i insistirao je da prevashodno završe fakultete. Nije im branio da pišu, ali nije ih ni preterano podržavao. Moja majka je profesor srpskog u penziji, a tetka engleskog jezika. Dakle, nisu mu mnogo „pobegle” – našalio se Nikola.

Sličnosti sa dedom

– Baka je stalno govorila da sam isti deda. Pričala je kako je do mog rođenja najviše na svetu volela Mešu, a onda sam se rodio ja i zauzeo njegovo mesto. Obožavala me je, jer sam za nju bio drugi Meša. Ali sve bake su takve, zar ne? – skromno je upitao unuk velikog književnika.

Dok je moja baka još bila živa, bio sam sa jednom drugaricom kod nje na ručku. Onako neobavezno, drugarica ju je upitala: „Bako, pa šta ste vi radili dok je on pisao?” Moja baka Darka je odgovorila: „Ja sam ga volela.”

Izvor

 

 

„Život je izbor, a ne sudbina, jer običan čovjek živi kako mora, a pravi čovjek živi kako hoće; život na koji bijedno i bez otpora pristaje je bijedno tavorenje, a izabrani život je sloboda. Čovjek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem.” (Krug)