Najveći svetski genije klasične gitare, Andres Segovia Torres, bio je na poseban način vezan za Granadu od detinjstva. Njegovi akademski rezultati su gotovo nepostojeći. Njegovi tutori i biografi su uvek mislili da je položio maturu, ali dokumenti dokazuju suprotno. No to mu nije smetalo da napravi svetsku karijeru.
“Kreativnost i umetnički genij ne moraju biti povezani sa strogo akademskim, kao što se to vidi mnogo puta”, kaže Begona Lamolda, potpredsednik i sekretar IRE Padre Suarez. I on je u pravu, jer je srednja škola koju je pohađao, imala i druge genije koji su bili loši učenici, kao što je Federiko Garcia Lorca, kao i one druge koji su dobili odlične ocene i došli na velike pozicije u politici, biznisu, medicini, farmaciji …
Dečko Andres Segovia Torres je stigao u Granadu u pratnji svojih dobrostojećih ujaka. Njegov otac je bio stolar u lošoj ekonomskoj situaciji. Andres je bio srećan u svom gradu prvih deset godina svog života. Iznenadio se ljepotom Granade i krajem u kojem je živeo u mladosti. Govorio je “U Linaresu sam rođen fizički za svet; u Granadi sam otvorio oči za ljepotu života i umjetnosti”.
Andres Segovija je želeo da bude muzičar, a ne da počne advokatsku karijeru koju su se za njega pripremali njegovi ujaci.
Prvo se zaljubio u flamenko, ali kada je jednom, prisustvovao koncertu simfonijskog orkestra u Madridu, odlučio je napustiti flamenko gitaru. Više je naginjao klasičnom stilu.
Slučajno se sastao sa Miguelom Ceron Rubiom; pomogao mu je da dobije gitaru srednjeg kvaliteta u kući Benita Ferrera. Morao je da sakrije instrument tako da ga njegovi ujaci ne vide. Svirao je van svoje kuće ili izvan grada. Upoznao je Gabriela Ruiza de Almodovara, koji je svirao klasičnu gitaru; čuo je Preludij iz Tarrege i bio je zaslepljen.
Andres Segovia je lagao svoje ujake. Bio je više posvećen sviranju gitare nego studiranju. Bio je opčinjen gitarom i izgubio prvu godinu srednje škole – apsolutni neuspeh koji mu ne dozvoljava da bude neko u životu po mišljenju većine.
Njegovi ujaci su se preselili u kuću broj 6 Cuesta Maranas. Tu bi okolina bila drugačija i ponovo su ga upisali u institut, da bi ga pažljivije posmatrali i uspeli da ga usmjere ka pravnoj struci, ali njegov ujak Eduardo je umro i ekonomska situacija se znatno pogoršala. Njegova tetka i ujakova udovica pronašle su utočište u Carmen de San Nicolas, u kući rođaka, da bi preživele. Andres nije mogao da plati školarinu u Generalnom institutu da ponovi kurs. Tu je završio njegov akademski život.
Nastavio je vežbati sa svojom starom gitarom. Da bi stvari bile još gore, 1908. godine njegova tetka je umrla. Njegova baka je otišla u Malagu sa još jednim rođakom, a Andres, sa samo petnaest godina i gitarom, nije imao drugog izbora nego da ode u Cordobu da živi sa majkom.
Želeo je da se vrati u Granadu koja je probudila njegova čula, njegovu prvu ljubav i klasičnu gitaru. Njegovi prijatelji su 1909. godine organizovali svoj prvi koncert u Umjetničkom centru; zatim još jedan u bioskopu Gran Via, tako da je već okusio uspeh kada se vratio u Cordobu, u decembru 1909. godine.
Sa nešto više od 16 godina i počinje da vlada veštinom sviranja sa šest žica. On će svirati u Sevilji, lutati po glavnim gradovima Andaluzije…Vratio se u Granadu 1911. godine kako bi održao nekoliko koncerata, uvijek vrlo blizu Artističkog centra. Turneje se ponavljaju širom Andaluzije. Do 1913. pozvan je iz Madrida da održi svoj prvi zvanični koncert; tom prilikom želio je iznajmiti dobru gitaru, dostojnu mesta, ali ju je dobio na poklon kad ga je vlasnik gitare čuo kako svira.
Od tog trenutka, on je zakoračio u čarobni svet muzike, kojim je vladao do svoje smrti 1987. širom sveta u hiljadama koncerata.
Kad god je mogao, vraćao se svojoj Granadi, tu se družio sa Manuelom de Fallom, sa Garsijom Lorkom, itd. U svom boravku 1922. godine, kada je već obišao pola sveta, proveo je sezonu u Granadi. Bio je uključen u organizaciju takmičenja u Cante Jondo a pozadina je bila tvrdnja da gitara može biti koncertni instrument, a ne sam flamenko koji se svira u kafani.
U to vreme je Andres Segovija, već oženjen, kupio svoju farmu u Los Olivosu, u La Herraduri, gde se odmarao između turneja.
Taj mladi nesvršeni student iz Instituta Granada toliko je porastao da je postao potpuni obnovitelj klasične gitare. Njegov nedostatak akademskog obrazovanja mu nikada nije zasmetao. Svirao je gitaru na način, koji je prihvatila zajednica klasične muzike, nešto do tada nezamislivo; bez Andresa Segovia, gitara bi se ipak mogla smatrati samo instrumentom kafane. Pomogao je gitaristima da osmisle instrument prilagođen klasičnim koncertima. Kompozitori su počeli komponovati dela samo za klasičnu gitaru.
Karijera Andresa Segovije je bila svetska, ali je uvek ostao vezan za Granadu. Kada mu je kralj Juan Carlos I dodelio plemićku titulu, Andres ga je zamolio da uzme ime grada Granade: Markues de Salobrena.
La Herradura, njegovo utočište, svake godine mu se poklanja svojim takmičenjem u klasičnoj gitari.
Smrt ga je zatekla u Madridu u 94. godini života. Njegova želja je bila da umre u Granadi, gradu koji ga je probudio sa lepotom života i umetnosti.
Ali ne možete birati gdje ste rođeni ili gdje ćete umrijeti.
