Evo me, tu sam!
-govori lala.
I ja sam tu!
-dodaje narcis.
Ja odlazim!
-govori zumbul.
Nezaboravljen!
-dodaje tiho.
Ja dolazim!
-govori jorgovan.
I ja cu doći!
-govori đurđevak.
Hiljade cvetova po meni!
-govori polje.
Bezbroj je cvetova na mojim granama!
-dodaju trešnje, višnje, šljive…
Očima mojim viđeni
svaki se cvet oglasi sam.
A potom horski,
kanonskom pesmom,
zapeva pogled moj.
Muziko mog pogleda
u koji me raj
odvodiš?
Zemaljski?
Nebeski?
Gde je čovek od buke ne čujem!
Buko cvetna nemoj stati
dugo
dugo
da mi radost srce zamiriši!
Omami me
i osnaži
da na putu života
ništim bol i sumor
ljudske neljudskosti.
Sad, kad proleće je,
oko mi u cveće zuri
da osećanje jedno,
samo jedno,
preplavi dušu moju.
Buket radosti
„ubrah“!
Prste čvrsto stegnuh!
