obodin-ves-masinaDuže od vekova ženske ruke su mučene (između ostalog) pranjem veša. Mnogim našim bakama nije stiglo olakšanje. U zavisnosti od vaših godina možete reći i da vašim majkama dugo nije bilo olakšanja, ali su ga ipak doživele nakon što su dobro zapamtile kako je teško prati veš na ruke. Takođe možete reći kako ste neko vreme, zamislite, bile prinuđene da radite nešto što do tada niste radili, što ne pripada vremenu u kojem živite, samo zarad toga što je to čudo od mašine za veš bilo u kvaru.
Kako se pranje veša smatrao ženskim poslom moramo se zahvaliti muškoj populaciji što je odavno započela projekat na izradi mašine za veš i što je u tome uspela. Negde je zabeleženo kako je Englez Stender prvi sastavio mašinu za pranje veša oko 1750. godine…Dugo su mislili na naše ruke, dugo i uporno…

1923. nemačka mašina MIELE

1923. nemačka mašina MIELE

američka mašina Rea, dvadesete prošlog veka

američka mašina Rea, dvadesete prošlog veka












Veš se nekada prao potapanjem u velikim buradima. Ređao se red veša , red luga (pepeo od drveta) sve dok se bure ne napuni. Zagrejali bi vodu i time prelili veš. Bure bi poklopili da voda što duže ostane topla. Sledi tzv. kišeljenje veša koje je obično trajalo celu noć. Sutradan se veš stavljao u manje posude (čabar) sa probušenim dnom i prelivao proceđenom vodom od kuvanog pepela (lukšija). Negde je pretakanje vodom rađeno i 11 puta jer se smatralo da je to tačan broj prelivanja za put ka dobro opranom vešu. Kad se uzmogne, a to je obično sledećeg dana, veš bi odnosili na obremačama (nekad i muškarci jer je bilo mnogo veša) do reke ili nekog izvorišta da ga isperu.
Pralje - Pjer Ogist Renoar

Pralje - Pjer Ogist Renoar

Pralje - Kristina Delfos

Pralje - Kristina Delfos














Motkom – daskom sa drškom (patrljača) lupale su veš, ja bih rekla do iznemoglosti, i beo vraćali kući ostavljajući ga da se suši na nekom sunčanom mestu, preko ograde ili kanapa…
Svako je selo, svaki kraj imao nešto što je njihovo pranje veša činilo specifičnim (11 pretakanja negde je bilo možda 7…no, svejedno; negde su morali donositi vodu iz bunara u bačvama i „tući“ veš u nekim drugim posudama….)

Moja je baka po majci veš prala na sličan način, tamo, u sunčanoj i kamenitoj Dalmaciji. U dvorištu kraj kuće od kamena drvo badema štitilo je od letnjih vrućina. Ipak, od Sunca se nije moglo pobeći. Vodu za piće i pranje morala je doneti. Stavljala je dve prazne vučije na magarca i odlazila do udaljenog bunara.
Napunila bi vučije (oko 15 litara vode staje u jednu) i tako teške natovarila na magarca. Malo bi tu predahnula, napila se hladne vode, ispričala se sa drugim ženama o „važnim vestima“ i uz magarca (tada je njemu bilo teže) laganim hodom vratila kući. Veš je prala u drvenoj posudi – vidri u lukšiji. Lukšiju je spremila pre toga dobro skuvavši pepeo od drveta (bilo ga je uvek jer je na sred kuće bilo ognjište gde se svakodnevno kuvala pura i druga jela). I ona je tukla drvenom daskom veš, a volela je i rukama da ga doradi…Koju godinu pre II svetskog rata deda je iz Italije tj. Zadra počeo da „uvozi“ sapun jer je imao svoju trgovačku radnju, tada već u malom gradu Benkovcu (udaljen od sela 20 minuta hoda)…Posle rata dolaze moj deda i baka sa troje dece da žive u Beogradu…ni tu nije bilo lako doći do vode…kantama su je donosila deca, a baka prala i dalje u drvenoj posudi koja se ovde verovatno drugačije zvala, ali za nju je ostala vidra…sapun pravljen od masti kupovali su od Banaćana……

Pralje - Sava Stojkov

Pralje - Sava Stojkov

Postojala su još neka pomagala za pranje veša (rebrasta daska na kojoj trljaš veš…tzv. ribaljke), ali je posao i dalje bio težak.

Baka po ocu odživela je svoj kratak život u selu ( njeno je selo kamenito bilo na 10 minuta hoda do Benkovca, a bunar na ulazu u Benkovac). Veš je prala kraj zajedničkog seoskog bunara gde su postojala od kamena napravljena korita. Tu su prali veš na isti način i mokar nosili kući da ga suše.

Značajniji pomak bio je otkriće iskuvavanja veša i mešanja varjačom da ne izgori kao da kuvaš ručak, ali miris nije bio primamljiv, kao ni “još rukama protrljati“ i isprati u tri ili već ne znam koliko voda…prostiranje na kanap, podizanje u vis dugom motkom što se račva na vrhu kako bi vetar dobro produvao veš i time ga pre osušio ali i uneo miris svežine. Ovo vreme ima sapun…prašak ( beše Biljana).

Svemu dođe kraj pa i ovim ženskim mukama. 60-ih XX veka u Jugoslaviji fabrike Gorenje, Obodin, EI Niš…su ovdašnjoj javnosti predočili šta znači još jedno tehničko dostignuće:mašina za pranje veša. Kako je u koju kuću stizala, tako se radost i sreća žena širila….

Čula sam jednu lepu priču o mašini za pranje veša kada je prvi put ušla u dom porodice Vasiljević. U toj je porodici domaćin bio veliki ljubitelj i poznavalac tehnike. Prve proizvedene mašine odmah je kupio, postavio je u kupatilo, prikačio i instalirao šta je trebalo i rekao ženi da stavi veš u mašinu. Nakon toga detaljno joj je objasnio kako se mašina upotrebljava, povukao napred programator i mašina se pokrenula uz odgovarajuću buku. Za njega je posao bio završen te prileže na krevet da odrema. Žena se nije pomerala, blago je pridržavala mašinu, na brzinu donela stolicu i sela naspram mašine. Gledala je u nju zadivljena. Sve ćuteći kad je mašina završila sa radom, sledeći uputstva, izvadila je jedan čaršav i dobro ga sagledala sa svih strana. Zanemela žena ostala je nema, stavila veš da se suši i na muževljev komentar kako je tehnici sve moguće klimnula glavom u znak odobravanja.
Sutradan je ponovo prala veš. Zauzela je isto mesto i ostala sve dok mašina nije stala. Ovaj je dan ipak progovorila: E Perka, Perka, moja divna Perka…dobra Perka…nećeš se nikad pokvariti, ja ću te čuvati…dobra moja Perka. Nijedno pranje veša (i druga mašina je imala isto ime) nije se događalo bez njenog prisustva. Morala je makar povremeno da je obiđe i nikada u životu nije uključila mašinu a potom napustila kuću ni za desetak minuta.
Nisam davno čula za ovu priču, ali od tada kad stavljam veš na pranje nasmejem se kao i kad sam je čula. Kao da i ja imam Perku.
Priča o ženi i njenoj Perki omaž je za sve mašine za pranje veša i ne treba je zaboraviti. U njenoj pažnji i imenu koji joj dade možemo sažeto, literarno, objasniti od kolikog je značaja ovaj tehnički proizvod, kao i da sva naučna -tehnička ostvarenja moraju biti samo u službi dobroboti čoveka.
Zarad te priče pitala sam i svoju majku kako je reagovala kad su kupili prvu mašinu za pranje veša: Kako, šta me pitaš kako, bila sam srećna!

Slavica Štulić

Posetite i Vaš kutak

 

PODELI: