Peta beogradska gimnazija

Peta beogradska gimnazija

Oduvek smo se mi iz “Pete” hvalili, kako je naša gimnazija najbolja a posebno kako je na najlepšem mestu u Beogradu.

Što se tiče onog “najbolja” to je naravno uvek bilo relativno i veoma promenljivo, ali zato nam najbolje mesto niko ne može osporiti.

Smeštena u kratkoj uličici čije ime većini Beogradjana ništa ne znači, bila je okružena mnogim “znamenitostima” našeg velegrada, kao na primer – “Cepelinom” jednom od prvih diskoteka u gradu (ako ne i prvom),”Poslednjom šansom”, koja je ime zaslužila po tome što je to dugo vremena bila jedina kafana u Beogradu u kojoj se piće moglo dobiti i kad su sve ostale “šanse” davno bile zatvorene…Tu je naravno park Tašmajdan, ne naročito veliki, ali dovoljan da sakrije zaljubljene parove željne ljubavne igre.

Šta da vam pričam o prvom olimpijskom bazenu u Beogadu, koji se takodje smestio uz našu gimnaziju i o otvorenom igralištu gde su se leti održavali razni koncerti i priredbe a zimi razlegali zvuci “naše” muzike prateći klizače na ledu. Hladnoća nam nije smetala i redovno smo otvarali prozore da nam ne promakne “super stvar” a profesori bi se ljutili i tražili našu pažnju, mada…kad danas razmišljam o tim trenucima, sve mi se nešto čini da bi počesto osmeh zaigrao i na njihovim usnama kad bi ih neka melodija dotakla u ko zna koji kutak njihovog sećanja. Na kraju krajeva, većina njih su tada bili mladi ljudi iako se nama naravno činilo da su gotovo nepristojno stari.

Bio je tu i zatvoreni olimpijski bazen sa “Snack barom” koji bi se današnjim klincima činio kao trećerazredni “bircuz” a nama je bio veoma šik i ni zagušljivi zadah hlora nije uspevao da pomuti naše uživanje. U prizemlju iste zgrade smo jeli “druge po redu najbolje kolače” u Beogradu. Prvi su naravno bili (verovatno i ostali) kod Petkovića, koji je samo stotinak metara od naše škole. Kakvih smo se tamo kesten kolača, pirea i žita najeli…

Mislim da su ostali beogradski gimnazijalci već shvatili da sa nama nemaju šanse da se utrkuju bar što se lokacije tiče…

Umalo zaboravih da uračunam i Crkvu Svetog Marka? Zašto da ne? Najlepši pogledi na ovo prelepo zdanje su upravo iz naših učionica i ja duboko verujem da je ovo najslikanija crkva u čitavom Beogradu jer smo je bar jednom godišnje na likovnom ovekovečavali u našim crveno-plavim blokovima.

Naravno da su sva ta mesta u okolini škole doprinela radostima mladosti, ali ipak su najlepše uspomene ostale vezane za naše ljubavi, kako one romantične tako i drugarske, naše nestašluke, bežanja sa časova, zajedničke snove o budućnosti i životu u kome mi nikada nećemo ostariti…Mislili smo da je starost pojava koja se samo drugima
dešava, a mi, mi ćemo naravno zauvek ostati mladi…

Sa sjajnog oka mladosti skliznu suza u nepoznato i nezvano…

Emilija Zukov

Posetite i Vaš kutak

 

PODELI: