Uroš Predić-autoportret, 1916.

Uroš Predić-autoportret, 1916.

Velikom umetniku pripada carstvo „ispisivanja“ svoje duše koja gori u čudesnoj moći lepote. A u duši pletenica osećanja i misli. Uhvatiti ih, rasplesti i ponovo kistom povezati, dar je koji imaju samo veliki umetnici kao što je i naš Uroš Predić. Na pitanje kako se odvija taj proces ili kako slika nastaje Predić je odgovorio misterioznim rečima:“…kad sednem da vidim kako postane slika, onda zaista i postane, a kad sednem da pišem, onda eto šta je postalo.“
Ostavio je mogućnost nekim poznim godinama da reči ispišu ono što je do tada „ispisivao“ bojama.

Uostalom, Predić nije smatrao da kao slikar treba i da govori o slikarstvu. Smatrao je da je to pokušaj umetnika da svoje nedostatke na slikama doradi rečima. Nijedna reč umetnika neće primorati posmatrača da vidi baš ono što je umetnik hteo da prikaže.

Svako od nas prima i uzima od umetničkog dela samo ono što je njegovoj duši vidno i prihvatljivo kao nadogradnja sopstvene duše ili prepoznavanje svoje duše u radu umetnika. Gledaoci su mnoštvo, a slika – umetničko delo je jedno. Ta šarolikost u viđenju specifična je draž umetnosti.

Radu na slikama ipak je prethodilo dugo razmišljanje, studije na suncu, čitanje, dakle upućivanje u sve ono što bi mu omogućilo što uspešniji rad. Traženje, potpuna opsednutnost prema onome što treba da stvori, dvoumljenja…u tome vreme prolazi sve do trenutka kad sigurna ruka ne uzme kist i započne rad.

Kad bi crtao portrete, voleo je da čuje mišljenje merodavnih ljudi i ako nema potrebe išta popravljati portret bi proglasio završenim, a ako bi bilo primedbe sliku bi doradio.

Ponekad bi sebi dao i malo slobode (kad je reč o crkvenim slikama) i unosio u njih životnost. Znao je šta čini i bez prigovora sliku primao natrag. Jer, kaže Predić, gustovi su razni, a razne su i spreme pojedinih gledalaca. Osim toga, dodaje Predić, svako veruje u sebe i nepogrešivost svoga suda…Slika Sv. Jovana Krstitelja mu je vraćena jer su naručioci ocenili da je previše naturalistička. Šta mogu, rekao je Predić, ja ga baš takvim zamišljam…Ne vidim ga „uglađenijeg, pitomijeg ili kao salonskog asketu pustinjaka.“ Mnogi od nas staće danas na Predićevu stranu i diviti se ovoj slici, ali sigirno ima i onih koji i dalje smatraju da se ne uklapa u crkveno slikarstvo i skrenuti pogled sa nje. Ipak je Predić uspeo da u crkveno slikarstvo unese jednu dozu životnosti koja je bila i ostala prihvaćena kroz druge radove iz istog domena ( ikonostas za bečejsku crkvu, ikonostas za kapelu bečejskog veleposednika Bogdana Dunđerskog…mnogobrojne ikone).

Uroš sa porodicom, 1885.

Uroš sa porodicom, 1885.

Predić je rođen 07. decembra 1857.godine u malom mestu Orlovatu (u blizini Zrenjanina). Otac mu je bio sveštenik, te je svoje detinjstvo uglavnom provodio u seoskoj crkvi. Porodica je bila brojna, ali je on kao mezimac (najmlađe dete) mogao da izabere po sopstvenoj volji za šta će se školovati i čime baviti u svom životu. Otac je pokušao da njegovu želju za slikarstvom preusmeri ka tehnici, ali nije uspeo. Otišao je Uroš 1876.godine na slikarsku Akademiju u Beču kao stipendista Matice srpske. Učio je slikarsvo, kao i Paja Jovanović, kod čuvenog profesora Gripenkerla. Iako je neko vreme bio i asistent na bečkoj Akademiji, kada je u saradnji sa arhitektom Hanzenom i uputstvima svoga profesora uradio 13 slika sa mitološkom sadržinom za parlament u Beču, sticajem okolnosti Uroš se vraća u svoje rodno mesto. Otac i brat su mu umrli, a on se odlučio da čuva bolešljivu majku. Kraj nje provodi gotovo polovinu svoga životnog veka. Zarad nje kreće se samo do Novog Sada, Sremskih Karlovaca, Starog Bečeja…U svom domu neprekidno radi slike po porudžini pokazujući ih i majci koja se radovala njegovom uspešnom radu, kao što bi pohvalnu kritiku o slikama svoga sina čitala i više puta. Tako je slikarski majstor Uroš Predić postao hroničar svoje sredine…

Kakva je bila Predićeva osećajna duša možemo saznati iz njegovih reči koje piše svom prijatelju dr Milanu Saviću, a povodom smrti majke za koju mu je ranije rekao da je slatka, mila i dobra, kao i da je njegovo najveće blago:
“…izgubio si iz vida stanje čoveka koji je izgubio sve, sve! Izgubio sam i samoga sebe. Posle smrti materine ostao sam bez kompasa, bez glave, bez nade, bez pojma o cilju života i o načinu, kako se može dalje živeti bez matere…Nisam odgovarao nikome…pravom nesrećniku je sve svejedno. Tako je to išlo mesecima…u snu sam imao vesele sastanke sa materom……Izdržah krizu i počeh dolaziti sebi…“

UrosPredic-Hercegovacki begunci 1889

Hercegovački begunci 1889.

Živeo je jednolično, zainteresovan za sve što se dešava u domenu umetnosti…

…poneka „piva koja je na velikoj vrućini prirodna i gotovo neizbežna“ sa nekim od prijatelja…

Dolazile su mu i nakinđurene dame ne bi li ih slikao, ali njegov ljubavni život ima samo poneku iskru nade da je sreća moguća i ništa više od toga…Zarad oskudnog ljubavnog života proglasili su ga ženomrscem, ali filantrop Predić je izjavio da ih on izuzetno ceni i poštuje.

Kada je njemu draga prijateljica Mila Hamdija umrla, napisao je u svom pismu dr Milanu Saviću:
„Za njeno ime vezan je jedan kratak san o sreći u mojem životu. Da se taj san ostvario, koliko bih sada bio nesrećan! Ovako, provodivši svoj vek u brizi i radu, bez jačeg podstreka, u žabokrečini usamljenog askete, sačuvao sam se od sreće i nesreće…“

kosovka-devojka-uros-predic 1919

Kosovka devojka 1919.

Nakon majčine smrti seli se za Beograd gde živi do kraja života (11. februar 1953.godine). Po njegovoj želji sahranjen je u rodnom Orlovatu.

Za vreme studija dobio je Gundelovu nagradu za slikanje muškog tela uljem po modelu.

Osnovao je društvo srpskih slikara „Lada“ 1904.godine čiji je prvi predsednik i član.

Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnosti (1919. godine) i njen prvi predsednik.

Dopisni član Srpske kraljevske akademije postaje januara 1919.godine, a redovni u februaru sledeće godine.

Predić je poznat po radu slika crkvene tematike, ponekom kompozicijom mitološke sadržine, slika seoskog života, tek nekoliko pejzaža, samo jednan akt, nekoliko skica anegdotskog sadržaja, ali ponajviše svojim mnogobrojnim portretima. Uradio je preko 1600 slika.

Imao je samostalne izložbe u Orlovatu, Novom Sadu, Starom Bečeju, Pančevu, Vršcu i Beogradu.

Najpoznatije slike su mu „Vesela braća“, „Siroče na majčinom grobu“, „Hercegovački begunci“, „Na studencu“ i svima znana „Kosovka devojka“.

Jovan Žujović, 1921.

Jovan Žujović, 1921.

Jovan Cvijić, 1923.

Jovan Cvijić, 1923.

Sima Lozanić

Sima Lozanić

Ksenija Atanasijević

Ksenija Atanasijević

Mihailo Petrović, 1943

Mihailo Petrović, 1943

Slobodan Jovanović, 1930

Slobodan Jovanović, 1930

Među čuvenim portretima spomenućemo portrete predsednika Akademije: Sime Lozanića, Stojana Novakovića, Jovana Žujovića, Jovana Cvijića, Đorđa Vajferta…Aleksandra Belića. Od ostalih, spomenimo portrete Stevana S. Mokranjca, Ksenije Atanasijević, Brane Petronijevića, Mihaila Petrovića…Portrete je uglavnom radio na osnovu fotografija tražeći opis boje tena, očiju i obrva. Na jednom portretu mogao je da slika samo 2h dnevno, potom bi morao preći na drugi.

Slikar je u punom smislu slikar kada njegova nabujala mašta vuče kist slobodno, bez ikakve pomisli na materijalna dobra i bez ugađanja ičijim zahtevima. Prava umetnička slika začinje se u umu i srcu, kao dete boravi u umetniku i kad sazri rađa se, rekao je Predić. Tako je slikao za vreme studija i kad je slikao ikone. Docnije slika uglavnom po porudžbinama (portrete) za novac koji mu omogućava da živi, dakle po dužnosti. Iako rađene po dužnosti, svi im se divimo i ne primećujemo ni trag od mučnine koju je Predić osećao.

UrosPredic-Devojka na studencu 1918.

Devojka na studencu 1918.

Sa dosta poštovanja prema drugim umetnicima, naročito „modernim“ Pajom Jovanovićem, često je umanjivao značaj svog slikarskog umeća. U jednoj razglednici sa putovanja u Rim (1909.godine) napisao je kako mu dok obilazi rimske galerije odzvanja u glavi Koređov poklič: (Pa) I ja sam slikar! Dodaje kako i on može tako klicati, ali sa upitnikom: I ja sam umetnik?

Mi ipak nemamo nedoumica u pogledu vrednosti Predićevog slikarstva, ali i čoveka mislioca. Tek da spomenem da je na vest o smrti njegovog prijatelja Laze Kostića izrekao sledeće reči:
„ I opet će se zapojati, da je „čovek samo trava“…glupo produžiti svoj posao, svoj trud oko srebra i zlata…dok se ne zapoje i nama, da smo bili samo trava.“

Lepih li i poučnih reči: „Vrlinama im se osveti…“

1930. godine izjavio je: „ Čudim se da ima ljudi koji bi rado počinjali svoj život iznova. Ne mogu reći da nisam imao i radosti u životu; ali po koju cenu! Ipak sam bez roptanja otaljao svoj kuluk, no ne bih želeo da to ponavljam. Meni je dobro ovako, i mirno gledam u režisera koji će dati znak da se spusti zavesa….Ovo raspoloženje je simptom ne samo starosti nego i zamorenosti. Možda će me proleće malo ohrabriti….“ (Pismo bratu)

Pitam se kako se ne nađe baš ni jedna dobra, lepa i dovoljno jaka žena koja bi uvidevši zakopano blago za životnu sreću u Urošu Prediću osetila i potrebu da ga izvuče na videlo, njoj i njemu za sreću. Pitam se kakvu li bi joj sliku posvetio? Kojim bi je suncem obasjao, kojim bi sjajem sijala sa utkanom ljubavnom pesmom Uroša Predića na ovekovečenom portretu? Preostaje mi da kažem: kakva šteta za njegov život i umetničku sliku koja nam nedostaje a u koju bi dugo, dugo gledali…

Slavica Štulić

Posetite i Vaš kutak

Queen Natalia Obrenovic in Paris

Kraljica Natalija Obrenović

Uroš_Predić_-_Siroče[1]

Siroče na majčinom grobu 1888.

UrosPredic-Moravkinja1879

Moravkinja, 1879.

UrosPredic-Nadurenadevojcica1a[1]

Nadurenadevojcica 1887.

UrosPredic-SvSavablagosiljaSrpcad

Sveti Sava blagosilja Srpčad

UrosPredic-Talijance1882

Talijanče1882

UrosPredic-ZorkaPredicPopovic1911

Zorka Predić Popović 1911

Vesela braća

Vesela braća

Guslar 1882

Guslar 1882

Kutina kod Orlovata 1880

Kutina kod Orlovata 1880

Vizija u oblacima 1887

Vizija u oblacima 1887

Pogled kroz luk ruža 1916

Pogled kroz luk ruža 1916

Bogorodica sa Hristom 1905

Bogorodica sa Hristom 1905

Sveti Dimitrije 1907

Sveti Dimitrije 1907

Deo ikonostasa u Bečeju

Deo ikonostasa u Bečeju

PODELI: