Nemački književnik, nobelovac Herman Hese rođen je 2.jula 1877.godine u Kalvu, Virtemberg, u porodici hrišćanskih misionara. Po želji roditelja, od 1891. pohađao je Evangelističku Bogosloviju, koju je već sledeće godine napustio. Iste godine dvaput je pokušao samoubistvo i neko vreme proveo u duševnoj bolnici. Krenuo je potom u gimnaziju, ali je i to napustio i sa šesnaest godina definitivno završio sa službenim obrazovanjem.
Zaposlio se kao šegrt u knjižari, i počeo puno da čita, uglavnom teologiju, grčku mitologiju, kao i Getea i Šilera. Počeo je pomalo da piše, i 1903.godine objavljuje prvi roman “Peter Kamencid”, koji ga je proslavio i omogućio mu da se posveti samo pisanju. Oženio se Marijom Bernouli i preselio na farmu, kraj jezera Konstanca. Objavio je još dve knjige, a onda se zainteresovao za teozofiju i budizam. 1911. otišao je na put u Indiju , a po povratku se sa porodicom preselio u Švajcarsku, u Bern.
Početkom Prvog svetskog rata deklarisao se kao pacifista i pozvao svoje sunarodnike da se uzdrže od nacionalizma, što je naišlo na negativne kritike u nemačkoj štampi. U to vreme krenuo je na psihoterapiju i upoznao Junga, koji je na njega imao veliki uticaj. Za samo tri nedelje, 1917. Hese piše svoj čuveni roman “Demijan”, povest o sazrevanju, o relativnosti svih stvari u životu, koji će objaviti po završetku rata. Razvodi se od supruge, sa kojom je imao tri sina, i odlazi u Montanjolu. 1923.godine dobio je švajcarsko državljanstvo i objavio “Sidartu”, priču o Budi. 1924. godine oženio se pevačicom Rut Venger. Ovaj brak od početka nije funkcionisao i brzo se raspao, a Hese tada piše „Stepskog vuka”, i objavljuje 1927. godine. U ovom delu se bavi duhovnom samo-realizacijom pojedinca.
Ubrzo nakon uspeha sa ovim romanom, Hese se odriče usamljenosti i ženi se po treći put, Ninom Dolbin Auslender, sa kojom ostaje do kraja života. Uvidevši kakve užase može doneti nacizam, on ponovo podiže svoj glas, a 1933. godine pomaže Tomasu Manu i Bertoltu Brehtu da odu iz Nemačke. Heseova dela ubrzo su bila zabranjena u nacističkoj Nemačkoj.
1943. godine objavljuje svoj poslednji i najduži roman „Igra staklenh perli”, utopijski roman o budućnosti u kojoj nema ratova ni bede, za koji će 1946. dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Po završetku Drugog svetskog rata, Hese piše uglavnom kratke priče, eseje i poeziju.
Umro je 9. avgusta 1962. godine.
Za sobom je ostavio oko 40 knjiga: romana, priča, poezije, eseja…Svoje knjige često je sam ilustrovao. Izraziti romantičar u svojim prvim književnim radovima, Hese je u proznim delima bio pod uticajem psihoanalize i budističke i hindu filozofije, kao rezultat njegovog interesovanja za egzistencijalne, duhovne i mistične teme. Njegova popularnost je obnovljena krajem 1960-tih, kada njegove romane otkriva nova, hipi generacija, koja u njima pronalazi uporište za svoje ideje i potragu za ličnim prosvetljenjem, što je bila i Heseova preokupacija,
U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.
Herman Hese
