Ni onaj oblutak nije znao, kako bi onda potok?
Da, belutak su vekovi oblikovali, a potok je te tek od izvora pristigao, tek se rodio…
Možda je trebalo prvo da pitam nebo? Ono je najstarije, ono je sve videlo!
Sada je nevažno, sada je kasno…
Rekao si mi u ono vrelo, letnje popodne da odlaziš zauvek od mene…da ti telo izjeda potmula, teška bolest i da …truliš! Da, baš tako si rekao …kao ovaj prošlogodišnji list…i izvukao si ispod belutka poluraspadnutu braonkastu masu, koja je nekada bila zelena kapljica radosti koje se veselo igrala negde gore, kraj sunca.
Nisam te ni pogledala, samo sam nemo zurila u belutak i pitala ga tiho, tako da je samo on čuo:
” Znači li to da me ostavlja zauvek?”
“Ne razumem”, odvrati oblutak!
“Mislim, zar nema ničeg posle? Zar se nećemo nikada više sresti?”
“Ne znam.” Kratko i tužno reče oblutak.
“Nije te ni briga, ti si malo mladji od večnosti, šta ti mariš”, odbrusila sam ljutito. Ćutao je uvredjeno, a ja nisam imala ni vremena ni snage da se kajem što sam ga povredila.
I zaista si otišao uskoro potom, kraj istog onog potoka u rano proleće, kad se istruleli list
vratio potpuno zemlji iz koje je i potekao, a njegov podmladak nesvesan svog porekla veselo lepršao na grani.
Ostavio si me…u mom zagrljaju, na mojim grudima si poslednjeg leptira udahnuo i..izdahnuo…
Pitala sam onda potok …i nije znao…
Suze su ostale na izvoru, da se nikada ne skotrljaju niz obraze, a ja možda naivno mislim da je to zbog toga što je odgovor :”Da, srešćete se ponovo! Izaći će ti u susret hodajući mlečnim tragom. Zagrlićete se i poljupcima posuti cveće po kosi, ući ćete u večnost, lagano, sasvim lagano, uz zvuke nevidljive harfe…”
Ipak, pitaću nebo, iako je već odavno otišao, možda nije kasno:
“Nebo, reci mi molim te, i ne zaboravi, nikada te ništa nisam molila, reci mi hoću li se ikada sresti sa svojim voljenim?”
Umesto odgovora, nebo me upita:
“Jesi li plakala kad je otišao?”
“Nisam.”
“Znaš li zašto nisi?”
“Nisam sigurna,” odgovaram bez daha, “ali mislim da nisam plakala zato što znam da ću ga ponovo sresti – tamo negde.”
Poslednje reči sam izgovarala sve tiše i tiše…Nebo me je ipak čulo i poslalo mi odgovor po tek rodjenom sunčevom zraku na kome je pisalo:
“Istina je ono što u tvojoj duši piše, ona zna sve tajne, i zapamti, niko bolje od nje ne zna, pa ni ja.”
Tada sam zaplakala – od sreće.
Emilija Zukov
