Igranke moje rane mladosti … neko davno prošlo vreme, a opet kao da je bilo juče. Ne, nisam nostalgičan. Još uvek hodam, idem napred čvrstim muškim korakom, svestan da se prošlost ne može i ne treba vraćati. Prošlost je deo naših života, u našim je sećanjima. Neki doživljaji iz prošlosti blesnu s vremena na vreme i osvetle nam sadašnji trenutak, unesu malo topline i osećaj milosti u nama i oko nas… a onda nas neki glas trenutka vrati u realnost … do nekog sledećeg putovanja tamo negde daleko u naša sećanja.
Jesen i zime u primorskim gradovima mogu da budu jako dosadne,uglavnom su sive i kišne. Svi smo tada maštali i prizivali letnji žamor i gužvu, turiste, rodbinu u gostima kod nas, kod komšija. Leti se uvek nešto dešavalo. Zime smo provodili živeći naš i lokalni domaći život, uživajući u onome šta smo imali.
A imali smo puno toga, nismo tada bili svesni ni sebe, ni životne istine da je to pravo doba, pravo vreme, mi i svi oko nas, samo tada i samo jednom . Nemoguće je imati više puta u životu 16 – 17 godina. Beše to bezbrižna mladost , ‘jugoslovensko doba’ kada su se ljudi razumeli, voleli i uvažavali.
Kao i vi, i ja sam se više puta u životu zaljubio , i svaki put onako zaljubljen sam mislio da je to ljubav do kraja života. Ipak nije tako bilo, jer bi meni onda trebalo bar jedno desetak života da sve ljubavi odživim do kraja, a ja još uvek živim ovaj jedan, jedini i ipak, svoj život… Ali, prvi put je nešto posebno , to se pamti, to se priziva i … to je nešto što nas je na neki način obeležilo. To nešto je ovo : prvo istinsko zaljubljivanje, prvi poljubac, reči udvaranja kojima nas očevi ipak nisu učili, brige i pitanja u smislu : ‘ da li umem i kako ću ja to’ , … prva cigara koja vas ostavlja bez daha , prvo žestoko piće koje opija na miris … i na kraju TI i JA koji moramo sve da probamo po prvi put, a život je tek pred nama … pa da počnemo od igranki ?
Igranke su se održavale u Domu kulture ili u zgradi pozorišta, uglavnom nedeljom, samo van-sezone, u periodu od 18 do 21 h. U to vreme nije bilo disk džokeja, koji bi puštao muziku po izboru i zabavljao vas celo veče. Na igrankama su uglavnom svirale popularne lokalne grupe čije je ime počinjalo sa VIS , a neki od lokalnih muzičkih zaljubljenika u pauzama su puštali muziku sa svojih i pozajmljenih gramofonskih ploča.
Sećam se obe sale u kojima su se održavale igranke, a koje su se takođe koristile i za bioskopske projekcije. Lokalni bend koji
bi svirao obično se nalazio u uglu sale, a ispred njih je oslobođeni prostor predstavljao podijum za igru. Oko njega su bile postavljene stolice na kojima su obično sedele devojke stavljajući nam do znanja da su slobodne i da žele igrati. Ponekad bi seo i neko od momaka u taj prvi red stolica, da se malo odmori od igranja, ili ipak da se malo približi nekoj od devojaka i sakupi hrabrosti da joj najzad priđe.
Šank je bio negde sa strane i tu se moglo poručiti piće, alkoholna pića se nisu služila. Pljoskica tada još uvek nije bilo u opticaju. Ipak smo se nekako snalazili. Gutljaj vinjaka, pelinkovca, vekije ili jedno pivo je bilo neophodno da se malo opustimo u igri, da nam se odveže jezik u toku neobavezne priče , a ponajpre da se usudimo napraviti taj prvi pokret ‘približavanja’ u toku plesanja ‘sentiš’ muzike. Posle tog pokreta ste znali na čemu ste i da li imate prolaz, nakon toga je sve išlo nekako lakše, maltene spontano. Alkohol su kupovali, naravno za naš novac, strariji momci u obližnjoj prodavnici i nudili nam isti van sale, tamo negde u nekom od hodnika ili čak i u toaletu.
Ipak nije sve bilo zabranjeno, moglo se nesmetano pušiti u sali za igranke tako da su guste dimne zavese već nakon jednog sata bile sastavni deo dekoracije. A u mom malom gradu nisu gostovale po igrankama velike i poznate grupe, tako da je i ‘light show’ bio vrlo sveden , da ne kažem minimalan. Tu i tamo u toku brzog bloka, dok smo igrali rock ili twist , žarki snop crvene ili žute svetlosti prešao bi po našim znojavim licima. Mnogo češće su se naizmenično gasila i palila svetla u sali odajući utisak svetlosnig efekata … ništa to nama nije smetalo. Mi nismo znali za bolje, bili smo zadovoljni time što imamo, uživali u tom trenutku i jedva čekali svaku narednu nedelju i igranku u šest …
Moram ipak priznati da nam je mnogo interesantniji bio blok lagane muzike , uz koji se igrao ‘stiskavac’ , tada su se svetla gasila ili bila vrlo prigušena. Uz tu neku muziku, nedostatak svetlosti, mi mladi momci smo postajali nekako hrabriji i ‘muškiji ‘. I tada smo mogli da kažemo neke reči na uvce približavajući svoje lice nama dragoj glavi, smeli smo i odjednom znali kako da zagrlimo… onako muški, a opet nežno. I u tom mraku su padali prvi ovlaš poljubci i razmena nežnosti , i one, a i mi … smo još uvek bili stidljivi i pomalo uplašeni da nas neko od starije ekipe ne vidi i odmah počne praviti šale na našu, tek rođenu ljubav. I danas, nakon toliko vremena se sećam par tih ‘specijalnih blokova ‘, početnog komešanja u toku igre, preznojavanja, mog tihog šaputanja na njeno uho, naslanjanja njene glave na moje rame i … na kraju bi držeći se za ruke odlazili malo na vazduh ili seli na obližnje stolice. Od tada tj tog trenutka se računalo da imam devojku, naravno i obrnuto…
Ne sećam se, a zar je i bitno, koliko je takvih situacija bilo … i koliko sam devojaka zagrlio i poljubio na igrankama. Bile su to naše zajedničke ‘igre’ na igrankama, naša odrastanja i borba za ulazak u ‘ period tj vreme’ zvano mladost. Naravno da se nekih od njih i te kako sećam. Evo sada, bez zatvaranja očiju, mogu da prizovem nju , njeno izvajano telo, prelepe duge noge, smedje ‘ srnaste’ oči i dugu kosu , a kako su joj tek vruće pantalone ili šorts, koji je tada bio modni hit, stajale … Danas smo prijatelji, vrlo rado sednemo i popričamo o danima naše mladosti uvek kada se sretnemo, to je uglavnom u toku leta, kada ja posećujem grad mog detinjstva i mladosti. Ne pričamo o igrankama, a i zašto bi ?
A ONA je imala lepotu na prvi pogled, morali ste je zapaziti bez obzira što se nije napadno ponašala, već naprotiv bila smerna, mirna i tiha , sve dok se ne ‘ dohvati ‘ podijuma gde je odjednom postajala divlja, svoja i na neki način neukrotiva. Sećam se i danas njenih pokreta na podijumu, solo nastupa uz omiljene joj muzičke teme, naše zajedničke igre do poslednjeg daha i kapi znoja … i na kraju zagrljaja i poljubaca u lice dok sam je pratio do njenog dečka, a mog komšije i poznatog gradskog frajera , koji je sedeo u prvom redu i divio se lepoti njenog tela i pokreta, umeću i muzikalnosti svoje tadašnje devojke. Mnogo godina kasnije sam saznao da je ONA bila tada zaljubljena u mene, ali jednostavno nije smela, a ja nisam ništa razumeo, a još manje hteo i mislio da imam šanse pored mog komšije, koji mi je bio uzor u odrastanju. I to je takođe nezaboravani deo mojih igranki … igranje sa njom mi je sigurno pomoglo da nadjem put, čak i na kratko, do srca mnogih drugih devojaka.
Ne sećam se, onako bez napora i dodatnog truda, koju sam muziku tada voleo, na koje pesme tj hitove uživao i prepuštao se zvuku, ritmu tj. njenom veličanstvu – muzici. I ne želim sada da se upinjem, smaram, razmišljam … jer ono čega sam trebao da se setim, to se javilo i pojavilo kao ‘da je bilo juče’. A, nešto mi se ipak čini i onako negde u dubini mojih sećanja prizivam melodiju i reči , pa i slike uz : ‘Let it be’ … ‘Hej Jude’ … ‘Predaj se srce’ … ‘Bacila je sve niz rijeku’ … valceri uz … ‘Dok palme njišu grane’ i ‘Obriši suze draga’ … italijanske kancone uz glas Mine, Milve, Domenika Modugna , Claudia Ville itd …
A opet, dobro se sećam moje prve zapaljene cigarete, beše to ‘Evropa’ , morao sam da zapalim, pa i ona je pušila, kao i moje celokupno društvo … neznajući šta me očekuje , povukao sam dim onako muški, ostao bez daha, počeo da kašljem sa suzama u očima, ali nažalost nisam se predomislio i odustao … već kod sledeće cigare je bilo bolje i lakše … i tako narednih 35 godina, dok nisam odlučio da kažem NE i mogu ja i bez toga. Pa, normalno je bilo da krijete od roditelja da pušite … bilo je žvaka , negro bonbona … a kutiju cigareta sam ostavljao tj krio iza ulaznih vrata u zgradi gde smo stanovali .
Nekako uz sve ovo ide i prvo pijanstvo … počeo sam da pijem prvo pelinkovac i opet da bih se dokazao i uverio okolinu da sam postao pravi muškarac, da mogu kao i oni stariji i da bi me ONE – devojke videle i primetile. Tako sam ja počeo da pijem, umereno tj. pod kontrolom. Mogao sam dobro da podnesem alkohol, valjda genetski dar, a i vodio sam računa , jer sam ipak vidjao ljude u svojoj okolini kako u pijanstvu izgube sebe i kontrolu nad sobom. Moje prvo, moram priznati i jedno od retkih pijanstava u životu, je usledilo kao rezultat mešavine alkohola u kokti koju su mi sipali stariji momci na jednoj igranki … Nekako sam došao do stana, uspeo da se pozdravim sa ukućanima, isotvremeno požalim na stomačne probleme … to veče sam uglavnom proveo u toaletu, sutradan ujutro opori ukus u ustima, mamurluk u glavi … Tog dana sam rekao sebi , povedi računa i ne dozvoli ovo i ovako da se desi opet . Godinama sam mislio da su moji stvarno pomislili da sam to veče bio bolestan, ipak su oni prepoznali ‘simptome’, ali su mudro ćutali o tome … kao i ja. I tako sve, dok već nisam dovoljno odrastao i stasao da se suočavam sa mnogo opasnijim nevoljama od jednog malog pijanstva. Tada smo popričali o tome i baš se lepo nasmejali uz čašu domaće lozovače.
I kao što obično biva u mladosti, sve vam nekako brzo gubi draž i lepotu … jednostavno hoćete dalje, u nešto novo, nepoznato , pa čak i zabranjeno. Tako sam i ja nakon nekog vremena prevazišao čari i draži lokalnih igranki u mom gradu. Nekako su odjednom počele da me interesuju igranke, dešavanja, devojke i sve što ide uz to … u okolnim mestima. I opet … sve se dešavalo nedeljom popodne, igranke su bile slične, a opet drugačije. E sada smo već morali da lažemo gde idemo, morali smo ponekad i da ‘pozajmimo’ kola svojih roditelja i vozimo bez dozvole ili da u najgorem slučaju stopiramo … i svašta nešto smo doživljavali na tim putovanjima i igrankama. Bilo je tu i saobraćajnih nezgoda – srećom bez posledica, ponekad i rasprava i tuča oko devojaka, kažnjavanja nakon gnusnih laži u kojima smo bili zatečeni … A ipak je na kraju svega … bilo lepo, nezaboravno, i to je bila ta neka moja – naša mladost koju smo živeli i proživeli na svoj način i koju bih uz dužno poštovanje drugim generacijama i vremenima, poželeo svima.
I šta sam ja beše rekao negde na početku teksta … da nisam nostalgičan. Izvinite me, ipak mislim da sam malo zloupotrebio istinu i poigrao se sa svojim sećanjima i osećanjima. Priznajem, nostalgičan sam i rado se sećam igranki i svih događaja i dešavanja u toku moje mladosti … pa nije to valjda greh ?
