Jugoslovenski bokseri

Jugoslovenski bokseri

Još od detinjstva živim kraj reke. Kraj Dunava, beogradskog Dunava. Mnogo je onih koji vam o Dunavcu mogu pričati. Jer, ja sam već zatekao starije od sebe, mnoge vršnjake odvodio sam tamo kako bi postali deo “našeg mora”. I uvek, uvek bi novi dan doveo još nekog “moreplovca”. Dolazili su uprkos tome što im Jadran nije bio daleko. Za Jadran 15-ak dana, a toplih je dana mnogo više.

No, ja bih najpre o toj divljini kraj reke koja je postala kupalištem samim dolaženjem ljudi bez ikakvog uređivanja. Kraj reke pretvorene u plažu za srećnu decu (tada sam mislio da dete ne može biti nesrećno), srećne i nesrećne mlade ljude i tek ponekog starca naučio sam šta je život. Krišom sam slušao o ljubavnim jadima neostvarenih ljubavi, čuo sam kako će neko baš tog dana, jer nema druge, prići nekoj devojci i … šta sve nisam čuo i naučio nedužno se motajući oko starijih koji me nisu ni primećivali.

Vraćao sam se zanosu naših dečijih igara, činilo se da dok učim da bolje i bolje plivam nemam strah, ali ja sam bojažljivo pokušavao da osvojim reku. Druga je obala bila tako daleko. Koliko ću još morati da vežbam da i ja poput nekih starijih preplivam taj Dunavac? Pitao sam se, ali i odgovorio sebi: vežbaću ovo svoje krhko telo danonoćno, moram postati jači od Dunava i od svih onih koji prete da ugroze moju hrabrost pokazujući se jačim od mene. Hrabrost bez snage je mora. Oni koji se igraju hrabrosti bez snage nose u sebi jad i bilo bi im bolje da se povuku. Nismo svi stvoreni za neustrašivost. Na kraju, i ona se stiče, uči…

Više sam voleo nedostižnu obalu Dunava iako su mi dečiji dani na Dunavcu bili ispunjeni srećom. Danas bih rekao: život je tamo, s one strane reke. Ali ne sećam se baš dobro kojim sam rečenicama prizivao drugu obalu Dunava. Zapamtio sam samo svoja uzburkuna osećanja koja danas tek mogu i iskazati: bila je to ljubav, ljubav koja se traži i širi, za koju se bezuslovno bori…Da, dobro sam osećao: život je borba.

I dok su me roditelji svojim vaspitnim merama i škola sa svojim domaćim zadacima što oduzimaju vreme neprekidno odvlačili i vukli od tačke u koje se moje malo oko zagledalo, reagovao sam, prirodno: postao sam svojeglav, otaljavao što se mora (ne uvek), uobličavao se u neobuzdano i “nepristojno” dete, dete koje nije nadareno za školovanje i šta sve još ne. Nisam mario. Niko me nije pitao zašto sam takav, a i da jeste ne bi me razumeli. Ja sam već imao svoj životni put i svojim su odnosom prema meni izazivali još veći otpor prema tom “uređenom životu”. Priznajem, moj zacrtani plan da budem najjači i nerazumevanje za takvu pobudu, napravili su od mene bahatog adolescenta, mladića i čoveka.

Ali, ali…vi morate priznati da sam ostvario svoj san: postao sam najjači. A imam i dokaz: potražite me u ringu. Da, u tom četvorougaonom prostoru gde se dva jaka momka nadju na sredini, čekaju zvuk gonga i sudijskog „BOKS“. Od tog trenutka svi moji uloženi napori izlaze na videlo: moji se snovi ostvaruju, ja sam pobednik ili poražen od sebi ravnog…ja sam svoj, ja sam snaga i hrabrost. Srećan sam. Istorija me je zabeležila iako se o meni i ćuti. Ja nisam imao želju da bučim o svojim slavnim danima…vratio sam se svom izvoru: beogradskom Dunavu.

Svoju snagu i neustrašivost nosio sam ćuteći. Drugi su sami sebi pretili: Evo ga, pazi, zamah njegove ruke oduzeće ti tlo pod nogama. A ja sam samo odlazio do svoje reke, bez želje da ikome dokazujem nešto što sam samom sebi dokazao.
Provodio sam vreme razgovarajući sa nekoliko prijatelja, često sam ćutao i za to vreme nečujno razgovarao sa svojom rekom, sa svojim životom.

Moj život je zatvorena boca što luta od reke ka moru. Teško je bilo ući u nju. Zlovoljno sam je otvarao da još neko uobliči poruku mog života. Odlučio sam jednog trenutka da bocu zatvorim zauvek i spustim je u reku da luta. Od tada, moji su ribarski dani potpuno mirni. I traju.

Jedna me je tiha, topla noć odnela. Ne brinite, dušu mi je ponela reka sve do mora i okeana, tamo gde se nebo spaja sa vodom i ničeg drugog osim plavetnila nema…lako mi se duša uvuče u nebo.

P.S. Inspirisana sam slučajnim susretom (gde drugde do kraj Dunava) sa legendom bokserskog kluba Radnički: Zdravkom Bašićem. Rekli su mi da ga ništa ne pitam o njegovim bokserskim danima jer o tome nikad ne priča, kao da u boksu nije ostvario svoj najveći udar života…Moj najveći poraz je od Zdravka Bašića, nokautirao me je – govorio je bokser Vladimir Milenković. A ja sam imala želju da mi baš o tome priča. Da smo se sreli sami pokušala bih da ga obaspem pitanjima i odgovori mi tako da i ja doživim “biti u ringu”. Jer ja samo u zamisli mogu osetiti toliku količinu snage koja se vešto bori sa suparnikom koji u sebi takodje nosi snagu. Do tog susreta nikad neće doći. Drag mi je kao bokser, drag kao čovek koji snažno, najsnažnije ćuti. U ime te dragosti izmislih ovu ispovet.

P.S. Boks ili Plemenita veština zastupljen je na Olimpiskim igrama još od 688. godine p.n.e. Tada je bio mešavina boksa i rvanja. Neprekidno zastupljen, tek se 1719. godine pominje Džems Fleg kao osnivač savremenog boksa. Jedan je engleski markiz napisao pravila borbe i ona i dalje traju uz poneku izmenu. Najpre se pesničalo bez rukavica, tek kasnije dolaze rukavice, zaštita za zube…

Početkom 30-ih XX veka boks je zaživeo i u Jugoslaviji. Posle II svetskog rata brzo se razvija. Niču mnogi klubovi. Uzgred ću reći, zarad Zdravka Bašića, da je uz njega još nekolicina momaka sa Karaburme postigla značajne uspehe u boksu i neobično: proslavili su sporedno naselje Karaburma u Beogradu.

Kad smo već kod boksa teško da se niste prisetili i boksera Ljube sa Dušanovca iz čuvene knjige “Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića.

Već se nižu slike iz nebrojeno puta gledanog filma “Roki” sa Silvester Staloneom…
Roki

Ili možda film u režiji Martina Skorsezea “Razjareni bik”…
Razjareni bik

Muhamed Ali je govorio da je bio šampion i pre no što je to zaista postao. Nije ga mučno treniranje zaustavilo do cilja koji je rodjen u njegovoj viziji i želji: živeti kao šampion…
Svaki je čovek različit, svaki bokser se drugačije predstavljao, drugačije živeo…ja sam vam izmislila ispovest boksera koji je svoju slavu nosio samo u sebi….




Slavica Štulić


Posetite i Vaš kutak


PODELI: