Marka Svetskog Amaterskog Prvenstva u Boksu 1978 (Pošta Jugoslavije). Izvor: Vikimedia, Autor: D. Lucic)
Još od detinjstva živim kraj reke. Kraj Dunava, beogradskog Dunava. Mnogo je onih koji vam o Dunavcu mogu pričati. Jer, ja sam već zatekao starije od sebe, mnoge vršnjake odvodio sam tamo kako bi postali deo “našeg mora”. I uvek, uvek bi novi dan doveo još nekog “moreplovca”. Dolazili su uprkos tome što im Jadran nije bio daleko. Za Jadran 15-ak dana, a toplih je dana mnogo više.
No, ja bih najpre o toj divljini kraj reke koja je postala kupalištem samim dolaženjem ljudi bez ikakvog uređivanja. Kraj reke pretvorene u plažu za srećnu decu (tada sam mislio da dete ne može biti nesrećno), srećne i nesrećne mlade ljude i tek ponekog starca naučio sam šta je život. Krišom sam slušao o ljubavnim jadima neostvarenih ljubavi, čuo sam kako će neko baš tog dana, jer nema druge, prići nekoj devojci i … šta sve nisam čuo i naučio nedužno se motajući oko starijih koji me nisu ni primećivali.
Vraćao sam se zanosu naših dečijih igara, činilo se da dok učim da bolje i bolje plivam nemam strah, ali ja sam bojažljivo pokušavao da osvojim reku. Druga je obala bila tako daleko. Koliko ću još morati da vežbam da i ja poput nekih starijih preplivam taj Dunavac? Pitao sam se, ali i odgovorio sebi: vežbaću ovo svoje krhko telo danonoćno, moram postati jači od Dunava i od svih onih koji prete da ugroze moju hrabrost pokazujući se jačim od mene. Hrabrost bez snage je mora. Oni koji se igraju hrabrosti bez snage nose u sebi jad i bilo bi im bolje da se povuku. Nismo svi stvoreni za neustrašivost. Na kraju, i ona se stiče, uči…
Više sam voleo nedostižnu obalu Dunava iako su mi dečiji dani na Dunavcu bili ispunjeni srećom. Danas bih rekao: život je tamo, s one strane reke. Ali ne sećam se baš dobro kojim sam rečenicama prizivao drugu obalu Dunava. Zapamtio sam samo svoja uzburkuna osećanja koja danas tek mogu i iskazati: bila je to ljubav, ljubav koja se traži i širi, za koju se bezuslovno bori…Da, dobro sam osećao: život je borba.
I dok su me roditelji svojim vaspitnim merama i škola sa svojim domaćim zadacima što oduzimaju vreme neprekidno odvlačili i vukli od tačke u koje se moje malo oko zagledalo, reagovao sam, prirodno: postao sam svojeglav, otaljavao što se mora (ne uvek), uobličavao se u neobuzdano i “nepristojno” dete, dete koje nije nadareno za školovanje i šta sve još ne. Nisam mario. Niko me nije pitao zašto sam takav, a i da jeste ne bi me razumeli. Ja sam već imao svoj životni put i svojim su odnosom prema meni izazivali još veći otpor prema tom “uređenom životu”. Priznajem, moj zacrtani plan da budem najjači i nerazumevanje za takvu pobudu, napravili su od mene bahatog adolescenta, mladića i čoveka.
Ali, ali…vi morate priznati da sam ostvario svoj san: postao sam najjači. A imam i dokaz: potražite me u ringu. Da, u tom četvorougaonom prostoru gde se dva jaka momka nadju na sredini, čekaju zvuk gonga i sudijskog „BOKS“. Od tog trenutka svi moji uloženi napori izlaze na videlo: moji se snovi ostvaruju, ja sam pobednik ili poražen od sebi ravnog…ja sam svoj, ja sam snaga i hrabrost. Srećan sam. Istorija me je zabeležila iako se o meni i ćuti. Ja nisam imao želju da bučim o svojim slavnim danima…vratio sam se svom izvoru: beogradskom Dunavu.
Svoju snagu i neustrašivost nosio sam ćuteći. Drugi su sami sebi pretili: Evo ga, pazi, zamah njegove ruke oduzeće ti tlo pod nogama. A ja sam samo odlazio do svoje reke, bez želje da ikome dokazujem nešto što sam samom sebi dokazao.
Provodio sam vreme razgovarajući sa nekoliko prijatelja, često sam ćutao i za to vreme nečujno razgovarao sa svojom rekom, sa svojim životom.
Moj život je zatvorena boca što luta od reke ka moru. Teško je bilo ući u nju. Zlovoljno sam je otvarao da još neko uobliči poruku mog života. Odlučio sam jednog trenutka da bocu zatvorim zauvek i spustim je u reku da luta. Od tada, moji su ribarski dani potpuno mirni. I traju.
Jedna me je tiha, topla noć odnela. Ne brinite, dušu mi je ponela reka sve do mora i okeana, tamo gde se nebo spaja sa vodom i ničeg drugog osim plavetnila nema…lako mi se duša uvuče u nebo.
P.S. Inspirisana sam slučajnim susretom (gde drugde do kraj Dunava) sa legendom bokserskog kluba Radnički: Zdravkom Bašićem. Rekli su mi da ga ništa ne pitam o njegovim bokserskim danima jer o tome nikad ne priča, kao da u boksu nije ostvario svoj najveći udar života…Moj najveći poraz je od Zdravka Bašića, nokautirao me je – govorio je bokser Vladimir Milenković. A ja sam imala želju da mi baš o tome priča. Da smo se sreli sami pokušala bih da ga obaspem pitanjima i odgovori mi tako da i ja doživim “biti u ringu”. Jer ja samo u zamisli mogu osetiti toliku količinu snage koja se vešto bori sa suparnikom koji u sebi takodje nosi snagu. Do tog susreta nikad neće doći. Drag mi je kao bokser, drag kao čovek koji snažno, najsnažnije ćuti. U ime te dragosti izmislih ovu ispovet.
P.S. Boks ili Plemenita veština zastupljen je na Olimpiskim igrama još od 688. godine p.n.e. Tada je bio mešavina boksa i rvanja. Neprekidno zastupljen, tek se 1719. godine pominje Džems Fleg kao osnivač savremenog boksa. Jedan je engleski markiz napisao pravila borbe i ona i dalje traju uz poneku izmenu. Najpre se pesničalo bez rukavica, tek kasnije dolaze rukavice, zaštita za zube…
Početkom 30-ih XX veka boks je zaživeo i u Jugoslaviji. Posle II svetskog rata brzo se razvija. Niču mnogi klubovi. Uzgred ću reći, zarad Zdravka Bašića, da je uz njega još nekolicina momaka sa Karaburme postigla značajne uspehe u boksu i neobično: proslavili su sporedno naselje Karaburma u Beogradu.
Kad smo već kod boksa teško da se niste prisetili i boksera Ljube sa Dušanovca iz čuvene knjige “Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića.
Već se nižu slike iz nebrojeno puta gledanog filma “Roki” sa Silvester Staloneom…
Ili možda film u režiji Martina Skorsezea “Razjareni bik”…
Muhamed Ali je govorio da je bio šampion i pre no što je to zaista postao. Nije ga mučno treniranje zaustavilo do cilja koji je rodjen u njegovoj viziji i želji: živeti kao šampion…
Svaki je čovek različit, svaki bokser se drugačije predstavljao, drugačije živeo…ja sam vam izmislila ispovest boksera koji je svoju slavu nosio samo u sebi….
Bas lepo setiti se pravih boksera sa Stare Karaburme.
Evo i mog malog doprinosa Neke po imenima ,po nadimcima ili imenima
1 Djordje Nikolic Meckica Partizan i Cr Zvezda i reprezentativac i samp drzave Boksovao do1966 Mislim da je i najveci uspeh Karaburaca.Preminuo 1975
2 Milorad Miki Nikolic 1927 BSK , Radnicki, Jedinstvo Bio prvak svih republika boksovao do 1960.Preminuo 2000
3.Dragin Dragan Lacov BSK Jedinstvo Karaburma . boks.sudija savezni i internacionalni preminuo 1988 proveriti
3 Jovan Jovica Vulicevic BSK poceo u muva 1950 Arh tehnicar 78 mu je god
4 5,… Aca Burmadzija ,Laca Bure, Jelacic Klaun, Rakas Ranko,Pera Frljoka ubijen KO?, Bamburic bio i sparing partner johansonu….. Ima joe pozdrav
Drago mi je sto ste mi se pridruzili svojim secanjima na boksere sa Karaburme. Ja sam se srela licno samo sa Zdravkom, a kako volim boks, nisam mogla da odolim a da uprkos njegovom cutanju ne napisem nesto o njemu. Time sam eto i Vas podstakla da se setimo i ostalih jer to i zasluzuju.Hvala i pozdrav.
Dragoslav Dragin Lačo umro je u januaru 1992. god
Slucajno sam citala tekst Ispovest jednog boksera! Drago mi je da je u vasem komentaru pomenuto ime mog pokojnog dede Aleksandra Stojanovica- Ace burmadzije! Pozdrav
Čudi me da niko ne pominje Braću Milosavljeviće (braća Džambasi): Rođeni Karaburci. Petoro braće i svi bokseri. Piše o njima u knjizi “Lavovi sa krsta”. Pokojni Zdravko je imao jedan primerak…
Da podsetim: Dragan, Milan, Peja, Dika i Mića Milosavljević
Mnogi bi hteli da zaobidju ime Zdravko Basic ne znam iz kojih razloga…jedno stoji da je on proslavio teritoriju karaburme.I da bi trebalo da neka od ulica na Paliluli ponese njegovo ime.Jel je davao velike razultate u sportu