Pesnik, esejista i dramski pisac Ljubomir Simović rođen je u Užicu 1935.godine. U Beogradu je diplomirao književnost, i radni vek proveo kao urednik u kulturnoj redakciji Radio Beograda.
1958.godine objavio svoju prvu knjigu poezije “Slovenske elegije”. Od tada je napisao mnogo pesničkih knjiga , od kojih je jedna bila zabranjivana. To je knjiga “Istočnice”, koju je ilustrovao Maskareli, iz 1983.godine, i koja je, naravno, bila veoma čitana, nabavljana “ispod ruke”.
Simović je napisao četiri drame : Hasanaginica(1976), Čudo u Šarganu(1976), Putujuće pozorište Šopalović (1985) i Boj na Kosovu(1989), po kome je snimljen film. Njegove drame su izvođene na gotovo svim domaćim i mnogim svetskim scenama.
U svojim esejima i studijama bavio se pesnicima 19. i 20. veka (Zmaj, Laza Kostić, Nastasijević..), komedijama Sterije i Nušića, slikarima i vajarima…Dobio je sve značajne književne nagrade, tri Sterijine…, a od 1994.godine član je SANU.
Od 1975.godine Simović živi malo u Beogradu, a malo u svojoj planinskoj kući na Jelovoj Gori iznad Užica, “na izvoru našeg jezika i našeg mitskog pamćenja”.
POTOMCI SVETOG SAVE
Kace nam se rasušile, bačve rastočile,
brašno nam se ubuđalo, čorba prokisla;
raž nam se zatravila, kosa uvašljivila,
vino se usirćilo, sirće izvetrelo.
Našu sveću gase, žetvu pale.
Mi smo u mastionicu Savinu pesak usuli,
od Takovskog grma kašike izdeljali.
Sve usijano, i osijano, i užareno — ugasili,
pa, u mraku, sabrano rasuli,
zašiveno rašili, pomireno zakrvili,
isceljeno ozledili, utešeno ucvelili,
nedeljivo razdelili.
Mirjana Karanović govori Simovićevu pesmu “Čizme”