„Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica…“ Milena

Lepa i neobična požarevljanka Milena Pavlović Barili rodila se 05. novembra 1909. godine kao jedino dete iz kratkog braka italijanskog kompozitora, muzikologa i pesnika Bruna Barilija i srpkinje Danice Pavlović, pijanistkinje i izuzetno obrazovane i lepe žene.

Detinjstvo i osnovno školovanje Milena je provela u rodnom Požarevcu i Rimu. Kako je često putovala, već kao dete postala je „svetski putnik“ koji uči više jezika. Njen, kako sama kaže, najdraži i najbolji otac, bio je cenjena ličnost u svetu kulture, a majka je radila kao učiteljica u Požarevcu. Bruna su voleli u svetu kulture jer je, kako neko od njegovih prijatelja reče, od svakog svog pokreta pravio umetnost. Rastko Petrović kaže da je bio poslednji izdanak velikog boemstva, duhovni brat Ujevića i Drainca…

Milena sa mamom, 1914.

Milena sa mamom, 1914.

Milena sa tatom

Milena sa tatom
















Zbog Mileninog slabog zdravlja njeno je detinjstvo bilo pod strogom kontrolom majke. Igrala se uglavnom sama. Kao i većina dece, žvrljala je olovkom po papiru. Žvrljanje se rano pokazalo kao Milenin slikarski talenat, jer su ubrzo počele da se naziru konture različitih likova. Po rečima njene majke već u trećoj godini slika kokoške i piliće. Milena je napredno dete koje u petoj godini čita novine. Srpski je naučila u Požarevcu, italijanski u Rimu, u šestoj godini francuski, a nešto kasnije i nemački, za godinu dana boravka u manastiru u Gracu. Školovala se prve dve godine osnovne škole u Rimu, potom u Požarevcu, ponovo Rim, Nica, Grac…da bi sa dvanaest godina upisala nižu gimnaziju i Umetničku školu u Beogradu.

Sa lakoćom je jednovremeno završila nižu gimnaziju i školu crtanja (imala je samo 16 godina), a potom nastavila sa studijama slikarstva u Minhenu (1926-1928) na Knirovoj i državnoj Likovnoj akademiji gde se još uvek negovao stari perfekcionizam. Već na prijemnom ispitu njeni su radovi označeni kao posebni, uz napomenu da na njen talenat treba obratiti pažnju.

portret Rudolfa Valentina, 1927

portret Rudolfa Valentina, 1927

Autortret sa belom tokom 1929

Autortret sa belom tokom, 1929

portret Rudolfa Valentina, 1929

portret Rudolfa Valentina, 1929


Stege perfekcionizma doživljavala je bolno, iako je sa cenjenim profesorom Francom fon Štukom ostala u prijateljskim odnosima sve do njegove smrti. Znatnim delom već je savladala tehniku i čekala vreme kada će moći da oslobodi svoj stvaralački talenat i liši se te nepotrebne patnje zbog stega i zarobljenosti njenog stvaralačkog duha. Stoga će nakon kraćeg boravka u Srbiji otići u toplu, sunačanu i razigranu Španiju gde nastaju strastvene i dramatične slike života iz ljudske svakodnevnice. Milenina mašta nesputano uživa u stvaranju.

Nakon završene škole crtanja, ali i za vreme dvogodišnjih studija u Minhenu , Milena olovkom ili temperom slika Hamleta, ranjenog Indijanca, albanski ratni ciklus…docnije i filmske idole poput Rudolfa Valentina (1927.god.)…ali i maštovite modne kreacije haljina…

Sevilja, 1928.

Sevilja, 1928.

Iris, 1929

Iris, 1929

Madona, 1929

Madona, 1929


U Srbiji priređuje nekoliko svojih izložbi u njenom rodnom gradu (1928.god.) i Beogradu (1929.god.), postaje član likovnog udruženja „Lada“ sa kojima takođe izlaže (1930-e i 1932.godine). Na izložbama Milenini radovi su primećeni. Napisane su reči hvale koje ističu njenu neobičnost i dekorativnost njenih radova.

Najzanimljivije su mi reči dr Marije Ilić koja napominje da joj prijatelji proriču dobru budućnost. Međutim, dok gleda njene radove ona u isto vreme misli o liku Milene, tankoj i vitkoj devojci sa nežnim prstima stvorenim za slikarstvo. Dodaje „U očima joj uvek gori pritajeno svetlo, ono svetlo koje dolazi iz povišenog duševnog života, od onog nervoznog večnog traženja pravaca i puteva.“ Ovo su reči koje prikazuju pravu Milenu.

Pesma koju piše i zapisuje u sedmoj godini života otkriva neobičnost Mileninog unutrašnjeg sveta koji će nastaviti da se razvija u istom stilu do kraja njenog života. Njen duhovni život je neprekidno „putovanje“ koje je vezano i za konkretna putovanja, ali bi Milena, rekla bih, „putovala“ i ne pomerajući se sa jednog mesta. Sve bi u tom slučaju bilo drugačije, ali bi se ipak osetio nemirni, lutajući, tražeći, sanjajući, bolni duh Milene. Da se zadržimo na stihovima sedmogodišnje Milene:

Rim, 12.novembar 1916.godine
Milena

Kad sunce svanjiva
i ptičice pevaju
onda, onda je leto
al ja neću da
ga dočekam neću da
dočekam na ovom svetu!
Ovaj svet sanak
samo sanak
lep.

Već u detetu, Milena oseća svoju neobičnost koja čini i da se oseća usamljenom. Izuzetno inteligentna, zarad bolesnog srca dugo život više živi posmatrajući ga, u samoći uči, sanja i stvara…docnije ne brine previše o zdravlju već nastavlja da živi mondenski u svom iracionalnom, ali i samotničkom svetu.

Takvi su životi većine umetnika. Bez obzira na druželjubivost, više ili manje uspeha, više ili manje ljubavi, umetnik je okupiran umetnošću i kao takav izdvojen od ostalih. Svaki je čovek u osnovi sam, a umetnik čini mi se ponajviše: ko može da priđe i zađe u dušu umetnika, ko da ga razume. Nas je mnogo i svako od nas od jednog istog umetnika „pravi“ drugu ličnost. Možda je umetniku donekle draga ta „nepristupačnost“ izvornom u njemu ili mnogovrsnost naših „viđenja“…ipak, ponekad a možda i često „zagrlio“ bi nekoga sa kim može da se „stopi“.

portret Roberta Goselina

portret Roberta Goselina

Milenu je život primorao da živi sama u svetu i to je sasvim sigurno povećavalo njen rusoovski osećaj samoće. Živela je ona i burno, družila se sa poznatim slikarima i ostalim umetnicima, neobuzdano volela kubanskog pijanistu Gonzalesa koji nestaje iz njenog života, pred kraj života udala se za lepog i znatno mlađeg amerikanca Goselina iz Čikaga, uvek pridavala značaj svom izgledu koji ju je izdvajao od ostalih ne samo neobičnošću već i lepotom….ali na kraju detaljnog pobrojavanja o tome kako je živela ja bih zavšila sa rečima : i sama.

Menja se u svom stvaranju od interesovanja za realnost koju kombinuje sa simbolikom, koristi pastel kako bi prelazi bili nežni, blagi i meki, potom se u njenim slikama pojavljuju vizije, alegorije, simbolički sistem uz korišćenje laganih poteza, potom se naglo razvija nova ikonografija sa prisustvom antičkih elemenata (polomljeni stubovi, delovi građevina…), renesansni mizanscen i kostimografija, česta upotreba sopstvenog lika, leptir kao simbol prolaznosti, izostavljanje slikanja ruku, ptica u svojstvu simbola, lampa…velovi koji privlače i zbunjuju, sa enigmatskom renesansom i u kasnijim radovima…

Kroz upoznavanje i druženje sa poznatim slikarima metafizičkog slikarstva – braća Đorđo de Kiriko i Alberto Savini – slika pod njihovim uticajem ali sa uspešnim prisustvom slikarstva koje pripada samo Mileni. Kad beše kasno, De Kiriko je rekao njenom ocu da mu je žao što je nije podržao na početku njene karijere. Nije propustio da kaže i da je lepa žena. Nakon toga na njenim platnima imamo glatko platno sa primesama majstora prošlih vremena…

Autoportret sa strelcem, 1936

Autoportret sa strelcem, 1936

Dama sa petrolejkom, 1935

Dama sa petrolejkom, 1935

Devojka sa velom, 1936

Devojka sa velom, 1936


Iako su u to vreme bili prisutni mnogobrojni slikarski pravci poput nadrealizma, postnadrealizma, kubizma, nadolezećeg apstraktnog slikarsva Kandinskog…Milena gradi samo njoj svojstven način slikanja i ne utapa se ni u jedan pravac: njeno slikarstvo je njena metafizika fantazme iskazana linijom i bojom. Mnogi kritičari neće se složiti, ali ima i onih, savremenijih, koji naglašavaju Mileninu osobenost. U njene slike ušli su anđeli, grčki bogovi, kosmos, simboli iz unutrašnjih dubina i onostranosti…Izdvojila bih odrednicu njenog slikarstva kao „mističnog realizma“ (Lidija Merenik) kao najadekvatnije. Slike nastale u Americi odišu nostalgijom, setom i religioznom simbolikom. Isto se dešava i sa njenom poezijom. Na slikama oči bez žara a pesme pune bola.
Žena u velu sa psom i detetom, 1935.

Žena u velu sa psom i detetom, 1935.

Cveće, 1936

Cveće, 1936

Portret sa crnom rukavicom, 1935

Portret sa crnom rukavicom, 1935


Milena je uspešno izlagala svoja dela po evropskim gradovima: samostalne izložbe u Londonu 1931.godine, u Parizu 1932. i 1938.godine, u Rimu 1932. i 1937.godine, u Firenci 1933.godine. U Italiji objavljuje i poneku svoju pesmu. Izlagala je i na mnogim kolektivnim izložbama. Imala je i samostalnu izložbu u Tirani (1939.godine) na kojoj su bile prisutne i sestre albanskog kralja. .

Odlučuje da ode u Njujork i za jednu prodatu sliku kupuje kartu za Ameriku septembra 1939.godine. Iako je nameravala da se vrati u Požarevac ili Pariz, zbog izbijanja II svetskog rata nije se mogla vratiti. U Americi radi najpre iz egzistencijalnih razloga „komercijalne“ radove za poznate američke časopise: Vog, Harper bazar, Šarm i Glamur (reklame i modne kreacije), kostimografiju za čuveni balet Sebastijan, radove za pozorišne komade…portrete poznatih ličnosti…

Hot pink with cool gray, Vogue 1940

Hot pink with cool gray, Vogue 1940

Vogue, 1940

Vogue, 1940

Model plave venčanice, 1940

Model plave venčanice, 1940


U Americi ništa nije kao u Evropi, govori Milena u svojim pismima roditeljima, ali je čudno da je ništa ne čudi. Govori o tome kako je tu umetnik usamljeniji nego u Evropi, svako radi sam, izolovano, a sreću se samo na izložbama. U tom periodu evropsko slikarstvo ( i druge umetnosti) napravilo je prodor u Americi. Tu su Dali, dolazi Pit Mondrijan, Bela Bartok, Andre Breton, Mark Šagal, i Matis organizuje izložbu…Mnogi od njih rade tzv. komercijalne radove uključujući se u svet reklama i filmskog medija. Mnogi su se obogatili, primećuje Milena, i ima želju da i njoj tako nešto pođe za rukom. Brzo se Milena uključuje u rad za najafirmisanije modne časopise, kasnije slika portrete za elitne krugove, počinje više da zarađuje, šalje novac i pakete ocu i drugima preko Crvenog krsta…ali u isto vreme sanja kako bi se vratila…

Bez obzira što ponekad ne znamo kuda bi Milena htela poći, jer Evropa joj je i tesna, Amerika samotna…Požarevac joj je mesto u kojem je uvek nalazila smiraj, odmor kako za njeno telo tako i za njenu dušu koja luta svetom iracionalnog. Tu su joj najlepši zalasci sunca, livade, ptice…njenog u rukama sačuvanog detinjstva…koje nosi celog života sa sobom slikajući ga a da drugi i ne znaju odakle se vuče mistika i misterija njenog slikarstva, pesništva i života ( o tome piše majci 1943.godine).

Milenin prijatelj , kompozitor Đankarlo Menoti napisao je pored muzike i libreto za balet „Sebastijan“ sa pričom o ljubavi, ljubomori…i srećnim krajem. Radnja se odvija u Veneciji u XVII veku. Za muziku Milena kaže ( u pismu svom ocu) da je veoma lepa. Radila je nacrte kostima za ovaj balet od kojih su neki sačuvani. Izvođenje baleta bilo je uspešno, a izveden je i kod nas 1968.godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. Treba dodati da je Milena osim za čuvenog Menotija radila crteže kostima za najznačajniji krug umetnika u domenu pozorišta, baleta i opere XX veka. Milenini kostimi su novatorski, bogati idejama, detaljno obrađeni, rađeni od kvalitetnih materijala i prefinjenih boja koje prilagođava različitim karakterima likova, sa zajedničkim momentom prisustva njene energije, optimizma, prefinjenosti, bujne maštovitosti, puni mladalačkog, poletnog i pevnog, zaigranog duha. Povodom kostima u baletu Sebastijan novine pišu kako odišu svežinom i maštovitošću i da su efektni na prvi pogled.

Reklama, 1940

Reklama, 1940

1941

1941

Kad je reč o modnim kreacijama i reklamama za najpoznatije modne časopise možemo u njima prepoznati Milenino slikarstvo. Bez obzira što radi po porudžbini Milena ne ume, a nije imala ni razloga, a da ne bude svoja. Smatrala je da bi prepuštanje isključivo komercijalnim zahtevima ruiniralo njenu ličnost. Odbranila je sebe, a svetu mode i reklame podarila izvrsne radove. Neki od radova su joj i odbijeni, ali Milena nije popustila. Pomalo je omalovažavala tu vrstu rada i žudela za slikarstvom, ali sa naše tačke gledišta sve što je u ovom domenu uradila predstavlja Milenino slikarsvo. Tekst reklame odvojen je od ilustracije. A ilustracija je uvek vredna kao i Milenino slikarsko delo. Reklamu za obuću mnogi od nas uramili bi i postavili na zid kako bi se čestim pogledom punili lepotom Mileninog rada…Milena je radila mnogo kako bi sebi obezbedila bolju egzistenciju, ali i sa željom da se u tom domenu predstavi na najvišem nivou i zato kaže kako samo ona toliko „kljuca“ na svojim radovima.

I u Americi je imala tri zapažene samostalne izložbe: u Njujorku 1940. i 1943.godine, u Vašingtonu 1944.godine.

Izložba u Njujorku 1943

Izložba u Njujorku 1943


Nekoliko dana pre smrti posetila je svog prijatelja Menotija i dala mu na čuvanje nedovršenu sliku „Svetica iz ulice Bliker“ i svog psa u slučaju da joj se nešto desi…

Umrla je u Njujorku 06. marta 1945.godine. Sahranjena (urna) je u Rimu na nekatoličkom groblju i kao običan smrtnik zaboravljena. Njena urna preneta je iz Njujorka u Rim, po želji majke Danice, pet godina nakon smrti. Sahrani je prisustvovao otac Bruno. Milena je sahranjena po pravoslavnim običajima uz prisustvo ruskog sveštenika. Bruno je nakon sahrane napisao pismo Danici:

„Draga Danice,
naša Milenica počiva u miru, zauvek, ispod jednog čempresa na najlepšem groblju na svetu…ja sam urnu prekrio crnim velom, s njom položio i naše fotografije. I jedan cvetak.“

Milenici se najpre otac pridružuje, a potom i majka.
Iako su živeli razdvojeno, bili su u stalnom kontaktu putem pisama. Milena je osećala u sebi bliskost sa oba svoja roditelja te jednom započe da piše „da smo nas troje imali para…“. Od najveće sreće koje su zajednički doživeli na spektakularnom izvođenju Brunove opere „Meduza“, kada Milena skače i lomi prstiće, do neprekidnih dopisivanja, njen porodični život sklapa se u zajedničom grobu u Rimu. Nakon Milenine smrti njeni se roditelji i dalje dopisuju. Iz te prepiske napomenuću da se otac Bruno zalagao za otvaranje muzeja i prikupljanje svih Mileninin dela i stvari, ali i jednu zanimljivost: sa ushićenjem se sećao nekog davnog vremena iz Požarevca, kada su bili zajedno kao porodica uz prisustvo Daničinog oca, bake, braće…kako je to Uskršnje veče bilo divno i kakvi su to divni ljudi bili…Dodaje: „Danas više nema takvih ljudi…Kakva su to vremena bila…“ (misli na 1910. god.) I Milenin otac voleo je Požarevac…

Autoportret sa kičicom, 1938

Autoportret sa kičicom, 1938

Kaludjerica, 1944

Kaludjerica, 1944

Autoportret s velom

Autoportret s velom








Kao slikar ponovo se „rađa“ u svojoj domovini kada je njena majka poslala Savetu za prosvetu i kulturu pismo o veličini i značaju slikarsva svoje kćeri, sa željom da se njihova kuća u Požarevcu uz prikupljene radove pretvori u muzej (1954.godina). Pismo je stiglo u prave ruke i majka Danica uz pomoć Miodraga B. Protića ( slikar, kritičar, osnivač i dugogodišnji direktor muzeja Savremene umetnosti u Beogradu, akademik) uspeva da izvuče iz zaborava svoju ćerku – značajnu slikarku. M.B.Protić odlazi u Požarevac i zatiče mnogobrojne Milenine radove, razgovara sa njenom majkom i odmah piše o njoj u našim časopisima. Otkupio je nekoliko slika za muzej Savremene umetnosti. Već sledeće godine održana je u novembru mesecu komemorativna izložba Mileninih radova.
U isto vreme radi se na otvaranju memorijalne galerije u Požarevcu. Od tada počinje drugi „život“ velike slikarke, pesnikinje i zanimljive Milenine ličnosti.
Milenina rodna kuća i muzej u Požarevcu

Milenina rodna kuća i muzej u Požarevcu


U vreme kad se otkrivaju njena slikarska i ostala dela u nas, svet je zaboravio na nju. I do današnjih dana Milena je izvor divljenja, traga se i raduje svakom otkrivenom delu iz domena umetnosti (oko 300 radova, dosta skica, crteža, komercijanih radova iz sveta reklama, koreografija za balet, skice modnih haljina, pesme) ili nekog događaja iz njenog života. Likovni kritičari ne prestaju da komentarišu njena dela, posmatrajući ih iz različitih uglova.

M. B. Protić između ostalog kaže kako je Milena „..okrenuta jednom jakom, plamsavom osećanju sveta…“ Susret sa njenim delima u Požarevcu prokomentarisao je rečima: „Jedan čudan svet pred nama se otvarao, jedan ugašen život tajanstveno se nazirao. Sumorna soba podsećala je na…prisustvo neke sudbinske, neodređene veličine i samoće…“
Lazar Trifunović je rekao da u Mileninim slikama „ima mesta i snova, bola i fantazije više nego u čitavoj našoj umetnosti između dva rata“.

I vreme čini da se na Milenina dela gleda drugačije. Zanimljivo je da je vreme čini sve savremenijom i da njena dela nemaju istorijsko obeležje okoštalosti i završenosti. Svakoj deceniji poručuje nešto novo…prati nas.

Mi imamo obavezu da joj vratimo „zivot“ u svetu… Pol Valeri joj je rekao: „Milena vi bolje slikate, nego što ja pevam.“

Milena i njen pas BekPojaviti se negde, za Milenu znači poneti sa sobom umetnost…ona se šeta kao pokretna umetnička slika. Od osmeha i kontura lica do krhkog tela, prelepih prstiju (reče Milena u svojoj pesmi „…sačuvala sam svoje detinjstvo…samo u svojim rukama…“), od frizure do haljine, Milena je sva zaodenuta umetnošću. Stoga su i njene fotografije interesantne i privlačne.

Na jednoj fotografiji zabeleženo je Milenino lice pored slike na kojoj prikazuje svoj lik…iz fotografskog i Mileninom rukom naslikanog lica zrače iste reči : sanak njen, sanak lep, život njen.

Kroz često korišćenje svog lika pri slikanju neke kompozicije uviđamo koliko je sama Milena već umetnost i pre no što svoj lik prenese na platno: kao najlepša ptičica na drvetu gde se okupiše sve ptice, kao najčistija kaplja rose na orošenoj zemlji, kao bistri potok i bistra reka iz nekih prošlih (iskonskih) vremena, kao sunčani odsjaj za sva vremena , kao videlo za neviđeno, kao započet sanovnik za sve snove… Milena, sanjalica nedosanjana.

„Spalićemo mesec
da upotpunimo noći,
da odrešimo snove…“ Milena



Slavica Štulić


Posetite i Vaš kutak

Autoportret 1929

Autoportret, 1929

Autoportret sa šeširom

Autoportret sa šeširom

Venera sa lampom, 1938

Venera sa lampom, 1938

Ženski akt i zmaj

Ženski akt i zmaj

Kompozicija, 1938

Kompozicija, 1938

Autoportret sa štitom i orlom, 1940

Autoportret sa štitom i orlom, 1940

PODELI: