Moja prva mašina bila je Singer,

Potom mašina Veritas – Mirna

Moram u šnajderaj jer je strah od prolaska kroz zvezdarsku šumu jači od mene. Nijedna drugarica neće samnom u učiteljsku školu, ostala sam sama sa svojim strahom i željom da postanem učiteljica. Odustala sam od svoje želje. Ja neću učiti vašu decu, učiću samo svoju…. A do tada naučiću da šijem kao i ostale drugarice iz mog kraja.
Zajedno ćemo pešačiti kroz zvezdarsku šumu, proći kroz Novo groblje do tramvaja koji će nas odvesti do škole za šnajdere, vezilje, štrikerke, jorgandžije…na Slaviji u Avalskoj ulici.

Zanat je trajao dve godine učenja, pre podne praksa a popodne predavanja.
Jedna bi učenica bila model, njoj su se uzimale mere a druga je morala na tabli da nacrta kroj (umanjen) za određeni model koji je odgovarao toj učenici. Bilo nas je 24 devojke, lepo smo se slagale, volele…jedna se docnije udala za pilota, druga za čoveka koga nije volela i otišla da živi u nekom selu…putevi su nam se razišli.

Moj talenat u šnajderaju pomalo me je iznenadio. Znala sam lepo da crtam, ali krpiti odeću i krojiti i šiti lepe modele nije isto. Nisam bila sigurna da će moje ruke biti tako uspešne. Obradovalo me je to otkriće jer sam shvatila da ću brzo moći da pravim sopstvene kreacije i oskudnu odeću zamenim lepim modelima koji će prikriti jeftine materijale. Čovek se raduje i divi kad napravi nešto sopstvenim rukama. Divili su se i drugi te se moja radost uvećavala. Moje su kreacije pozajmljivale drugarice za susrete sa momcima ( Samo za večeras, govorile su, ali bi bluzu vratile tek nakon desetak dana). Ponekad su moje bluze nosile više moje drugarice, meni su je vraćali već iznošenu. Iako sam ja već imala ljubav svog života koji je čekao da završim zanat i započnemo zajednički život, puštala sam drugarice da nose moju odeću jer mi je bilo drago što se dive mom radu a i bilo mi je neprijatno da im tražim da mi vrate…

Učila sam kod dobre majstorice i savladala zanat u potpunosti. Mogla sam da sašijem šta poželim. I profesorka teorije dobro i jasno je objašnjavala. Za svaku vrstu odeće objašnjenje je počinjalo rečima: Pre no što počnemo da krojimo trebamo nacrtati dve osnovne linije po kojima ćemo meriti dužinu i širinu platna….
Evo nekoliko slika iz moje već požutele sveske (1955.godina):

Trebalo je nabaviti mašinu kako bih mogla i kod kuće da šijem…I eto singerice! Otac je kupio od starog šnajdera koji je odlučio da prestane da radi. Kako čovek vežbom sinhronizuje kretanje velike pedale nogama, kako okreće točak, skroji na osnovu mera…i stvori lepu haljinu, mušku košulju, pantalone, suknju, kaput, donji veš ili da vam zagolicam sećanja špihlozne (gaće za igru dece). Nakon singerice (prodala sam je i uz doplatu) kupila sam moderniju mašinu koju su od delova iz Nemačke sklapali Slovenci. Radili su dve varijante: na struju i bez struje. Htela sam naravno da kupim mašinu na struju, ali dok sam sakupila novac sve mašine na struju su prodate i ja sam kupila ponovo mašinu sa mehaničkim kretanjem. Rekli su mi da mogu naknadno da ugradim motor. Nisam mogla da živim bez mašine u kući i zato nisam čekala novu seriju. Bio je to ipak boljitak jer nisam morala ručno da endlam, mogla sam sa njom i da vezem, a mala lampica je takođe olakšavala rad. Nije ipak mogla poput Singer da šije debele materijale…a savremenije još manje… Ova mašina još uvek je u mojoj kući iako imam i noviji model (Ruža – Bagat).

Od ponude da radim kao dizajner u jednom privatnom butiku i još nekih vrednih ponuda izabrala sam da radim u fabrici u kojoj sam imala praktičnu nastavu. Fabrika se nalazila u Dušanovoj ulici i šile su se muške košulje i donje rublje.
Nije dugo trajalo, napustila sam posao jer smo i ja i moj suprug želeli da se ja brinem o deci. Dok sam radila u fabrici i bila deo lanca u industrijskoj proizvodnji muških košulja uvek bi prešla normu, a na jednom takmičenju uradila sam brže i bez greške nebrojeno košulja više od ostalih. Bilo mi je prijatno u graji ženskih dovikivanja dok smo radile…Ipak, decu nisam mogla poveriti nikome, a obdaništa nije bilo.

Šila sam gotovo svakodnevno kod kuće svojim bližnjima (imam brojnu porodicu), ali nikad za novac. Kasno sam shvatila da život nije uzlazna linija radosti i napretka. Nisam razmišljala šta može doneti neki dan, neki trenutak…koji život preokreće…zabolelo me je, od bola pomislih da je kasno da se uključim u zarađivanje novca…a kad sam shvatila da je moj bol pogrešno sudio postalo je zaista kasno.

Svojim radom donela sam srećne trenutke mnogima: kad se vraćaju sa posla donesu materijal i kažu koji model žele. Mere su već bile u mojoj beležnici, a vreme se takođe znalo: za sutra. Bila sam mlada i uspevala sam da ugodim…

Kasnije (70-ih) su došle Burde i gotovi krojevi te su se mnogi naučili šivenju. Bila je to dobra stvar ako ste se potrudili da pedantno sašijete model po Burdinom kroju. Samo oni koji se nisu uklapali u standarde morali su vršiti ispravke: mnogima sam dala savet. Ipak i dalje smatram da svako ima svoju meru i da je šivenje po meri najbolji način da sašijete dobar model. A Burda je dobar izbor modela koji vas može i inspirisati da dodate nešto svoje. Mogućnost da izaberete tkaninu različitog dizajna za isti model već je dovoljna doza originalnosti u vašem odevanju.

Kad već pričam o prošlosti, ne znam da li se sećate da su u nekim ženskim časopisima čitaoci tražili savet šta da sašiju od nekog materijala:

Model za nezadovoljnu čitateljicu


“Poslijepodnevni model (za čitateljicu Margitu D.)

Od ružičaste tkanine krojite haljinu koja je na prijednjem dijelu ispod struka nešto nabrana. To će Vas dobro „popuniti“. Ukoliko želite, obrubite rubove ovratnika i rukava satenskom vrpcom.“

Ili:“ Nema razloga da budete nezadovoljni tkaninom koju ste dobili na poklon; ona je, štaviše, vrlo lijepa i narandžasta boja će uz Vašu zagasitu put vrlo dobro pristajati. Od tog lanenog platna krojite ovu jednostavnu haljinicu…“

A kad smo kod saveta, evo i jednog saveta od moje majstorice Dare:“ Žena uvek treba lepo da izgleda. Nikada nemojte sebi dozvoliti da se ugojite. Najviše što sebi možete da dozvolite su gaćice do broja 4, dalje nikako.“

I sada kad više nemam snage da šijem iako je mašina na struju i treba samo blago pritisnuti papučicu, redovito bacim pogled na mašinu: tu je slika mojih propuštenih mogućnosti i radosne slike bajkovitih haljina moje dece…To je najlepši period mog života: vreme kad sam bila sa svojom decom i između ostalog smišljala i šila haljine kao da su princeze…šetati sa decom izgledalo je kao bajka…Komšije su čekale da prođem sa svojim devojčicama diveći se i pozdravljajući ih…A deci su se haljine toliko sviđale da su tražile da promene bar dve u toku dana…

Ne znam da li grešim, možda je lepši ili bar podjednako lep period mog života kad sam svoju maštu prepustila deci i kad sam udovoljavala njihovim zahtevnim kreacijama…
Šteta je što moja zabluda i san o životu nije istina: penjati se, rasti po uzlaznoj liniji svakim danom sve radosniji…zaista šteta. Jedino za šta mogu da tvrdim da se neprekidno penjalo jeste moja ljubav prema mojoj deci i njihova ljubav prema meni uprkos svim našim nedaćama. Ali to je život, govorio je moj otac,kad ima ljubavi sve se izdrži…




Slavica Štulić


Posetite i Vaš kutak

PODELI: