Ulica Gospodar Jevremova, ili kraće, Jevremova ima dva dela: od Višnjićeve do Kalemegdna i od Višnjićeve do Francuske .
Moje detinjstvo se igralo i odigralo u onom prvom delu ili tačnije rečeno, između Višnjićeve i Kralja Petra (tada se zvala 7 Jula).
Pitam se već godinama kako čitavo detinjstvo moje, i ne samo moje, stane na tih stotinjak metara asfalta?
Koliko snova, uzvika, smeha, plača, koliko igara i razbijenih kolena, pokidanih lastiša…
Gde su sada izmedju: “dve vatre” dobijene i izgubljene igre, gde zmurke i ćorave bake?
Ko je pronašao nase izgubljene lopte i klikere?
Da li se neko sa njima igra?
Gde ste deco mog odrastanja, jeste ostvarili, izgubili ili zaboravili dečije snove?
Jesu li vam pomogli da odrastete i postanete ljudi, ili su vas izdali? Može li detinji san biti izdajnik?
Mnogo je zebnji, radosti i tuge kasnije proteklo mojim danima…
Nijedna se zebnja ne meri onom kad se spremam da pitam mamu i tatu da li mogu napolje. Išćekivanje je čini dugo kao večnost a sama pomisao na “ne možeš” ravna je propasti čitavog sveta.
U dečijoj radosti nema granica jer ona ne poznaje sutra ili juče, ona zna samo danas!
****
Ne dajte da odrastem! Dečijim smehom pokrivam
rane prošle i buduće za mekšu stvarnost…
