RilkeSvoj život Rilke je poistovetio sa pesništvom. Za njega je pesma  svet, a zadatak pesnika je da uranja i stapa se sa svetom. Na taj način Rilke pravi identifikaciju između pesme i postojana.
U “Sonetima Orfeju” kaže: “Pesma je postojanje”. Za njega je poezija zaista i bila jedini oblik postojanja, neprekidno je pisao i objavljivao, počev od svoje petnaeste godine.  Za drugu vrstu rada nije znao. Sa ovakvim odnosom prema poeziji ne moramo se složiti, ali Rilke živi svoje poimanje umetnosti i u tom kontekstu nema potrebe išta mu zamerati.  Stičući sve veća životna iskustva, njegovo pevanje će se razvijati.

Reći će kako pesme treba početi pisati u kasnijem životnom dobu uvidevši koliko su njegove pesme postale drugačije  (i po mišljenju mnogih kritičara), vrednije, dublje… To ipak ne znači da će ukus čitaoca-pojedinca tako misliti:   neka rano napisana pesma biće mu draža i bliskija od pesama iz poznijeg vremena. Pesme iz ranog stvaralaštva kritičari  vezuju za stvaranje u duhu tradicionalne nemačke malograđanske poezije. Smatraju da njegove prve pesme ne donose ništa novo, stapaju se sa ustaljenim pevanjem. Mnogi kritičari će reći i da su bezvredne, da boluju od subjektivne sentimentalnosti. Dugo su Rilkea vezivali samo za ranu poeziju (čitaoci) da bi u jednom trenutku bile potisnute veličinom “Divinskih elegija” i “Sonetima Orfeju”…a potom i “Novim pesmama” iako su nastale ranije.
Predstavu o Rilkeovoj poeziji koja je kjučni deo njegove biografije, počećemo upravo sa pesmama iz ranog perioda stvaranja, ali ne i početničke:

NALAZIM SEBE u čase ove.
Livade tamne s vetrom plove,
bele breze tonu u snove
koje večernji nosi muk.

Rastući njime, ja bih hteo
Da se razgranam, rascvetam ceo
ne bih li se sa svim spleo
u jedinstven i skladan zvuk.

SAMI SMO USRED straha i more,
sva smo potpora jedno drugom,
svaka se reč poput gore
diže na našem putu dugom.
Naša je volja vetar puk
koji nas goni i okreće,
jer mi smo samo čežnje zvuk
što treperi kroz cveće.

 

KO ĆE MI REĆI: u tkanju čijem
moj život sebi koren tka?
Da li se još  u buri vijem,
il’ ka oval se vodom lijem,
il’ kao bleda breza bdijem
i od proleća zebem ja?
iz zbirke “Rane pesme”

 

Sviđali vam se ili ne ovi stihovi čini mi se da je Rilke morao iskazati i njih  (kao I one prethodne) da bi došao do poezije za koju neću reći da je bolja već zrelija i razvijenija. Lično, i ovi “mladi” stihovi meni su dragi i dragoceni. Kao da čuješ titranje njegovog mladog srca… I u njima prizvuk sete koje se nikad neće lišiti. U jednoj pesmi reče kako su se neke reči prvi put našle u pesmi te su zbunjene tj. kao da se boje sklada u kojem se nalaze… Zbunjene i bojazne kao svaka mladost što traži nesagledivo, ali ne želi da bludi već budno sagledava… Lepe su rane Rilkeove pesme, a dalje stvaralaštvo još snažnije…

 

Sledeća zbirka  “Časlovac” donosi i stihove poput ovih:

Ja volim svoga bića polutminu,
Kad svakim čulom tonem u dubinu…

Pesmom otkriva svoju unutrašnjiost, ali i spoljašnost u kojoj sagledava svu “bolest” življenja ljudi. Njegova unutrašnja polutmina ne nalazi vedrine u spoljašnjem svetu. Zato je sa razlogom voli…
Pređimo na pesme iz sledeće zbirke “Knjiga slika” pre no što kažemo osnovne podatke iz Rilkeovog života. Tada ćete razumeti zašto smatram da je svaki njegov stih vredan pažnje. Rilkeova poezija je njegov život i ne usuđujem se ni jedan tren, a kamoli godine njegovog života da odstanim. Samo kao celovita ličnost u svom celovitom trajanju – čovek ima svoju vrednost… zar da je njemu oduzmemo? Isčitavanjem pesama iz svih perioda njegovog stvaralaštva pronanićićemo lepu poetsku reč, bol, setu, ljubav, smrt, muku siromaha… naše živote oplakane pesmom…

Samoća

Samoća poput kiše stiže.
S mora i daljnjih ravnica se diže
u susret večeru, i sve je bliže
nebesima, gde lebdi odvajkada.
I tek s nebesa na gradove pada.

Pada u sate polumračne, kada
ulica svaka k jutru se okreće,
kad tela koja tražila su dugo,
odvajaju se, jer ništa naći neće:
kad ljudi koji mrze jedno drugo
moraju skupa da spavaju noću:

tad rečne struje odnose samoću…

 

Jesen

Opada lišće, ko iz daljina
pada, uz opor i odrečan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte.
I teška zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.

Svi mi padamo. Pada ruka. Pad
u svakog od nas živi neizbržno.

Pa ipak Neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.

 

Završna pesma
Smrt je velika
Mi pripadamo njoj
i onda kad je veseo naš glas.
I kada nam se čini da smo
usred života, ona smelo svoj
tužni i plaćni diže poj
usred nas.
iz zbirke “Knjiga slika”

Rilke je rođen u Pragu 04.decembra 1875.godine. Otac Jozef je radio kao inspektor u železničkom udruženju, a majka Sofija poticala je iz bogate trgovačke porodice. Rilkeovi roditelji kratko su živeli zajedno te Rilke nastavlja da živi samo sa majkom. Tada je imao 14 godina. U ranom detinjstvu majka ga je odevala kao devojčicu (izgubila je kćer).
Najpre je pohađao osnovnu školu u rodnom gradu, a potom se na inicijativu oca upisuje u nižu vojnu školu u Sant Peltenu (1886). Za vreme školovanja u vojnoj školi počeo je da piše svoje prve pesme. Nakon niže upisuje i višu vojnu školu u Hranicama. Prema vojnom školovanju osećao je ovratnost. U sebi je osećao da mora i može postati pesnik.

Nezadovoljan, napušta školu i počinje da uči trgovačku akademiju u Lincu. I ovu školu napušta te se privatno priprema za maturu koju polaže 1895.godine u Pragu. U međuvremenu objavio je svoju prvu zbirku pesama “Život i pesme” (1892). U Pragu studira istoriju umetnosti, istoriju književnosti i filozofiju (1895) i objavljuje zbirku pesama ”Žrtve larima”. Napušta studije, prelazi na prava… jednom rečju ne pronalazi se. Ali sve vreme piše pesme i objavljuje ih.  Njegov ujak je primetio njegovu nadarenost i pomaže mu da  počne da stiče njemu primerenija znanja i da se preseli u Minhen gde studira umetnost, estetiku i Darvinovu teoriju (1896). Nemirnog duha, odlazi na put u Veneciju, uči i piše (1897). U istoj godini objaviće delove drame “Po ranom mrazu” i zbirku pesama “Krunisan snom”…
Život će provesti u čestim putovanjima (Firenca, Beč, Petrograd, Moskva, Rim, Pariz… Danska, Švedska, Španija, Egipat…). Na putovanjima se upoznao sa poznatim umetnicima, između ostalih i sa velikim Tolstojem. Srešće se sa njim prilikom svog drugog putovanja u Rusiju za koji se spremao učeći ruski. Uživao je u razgovoru sa voljenim Tolstojem u Jasnoj Poljani. Družio se sa Valerijem, Židom, Rodenom, Salome Lu…
Zbirke pesama se nižu: “Meni u slavu” (1898) koje će se u drugom prerađenom izdanju zvati “Rane pesme”, prva verzija “Kornet Oto Rilkea”, “O dragom bogu”(1900), “Časlovac: O monaškom žvotu” (1900) koju će proširiti II delom(1905), mnoge pesme za zbirku “Knjiga slika” (1902) koju upotpunjuje 1906.godine, piše duže vreme pesme za zbirku “Nove pesme”(1908), “Rekvijem za jednu prijateljicu”…”Devinske elegije”(1923), “Soneti Orfeju”(1922)… “Voćnjaci”, “Prozori”…
Rilke je napisao i roman “Zapisi Maltea Lauridsa Brigea”, veliki broj priča, monografije… prevodio je sa francuskog, nemačkog i italijanskog…
Imaće kratkotrajan brak sa vajarkom Klarom Festhof koja će mu roditi kćer Rut.
Poslednje godine živote proveo je najviše u malom zamku Mizo u Švajarskoj (1923) što ne znači da i dalje neće putovati. Umro je 02.januara 1927.godine od leukemije. Sahranjen je na seoskom groblju u blizini zamka.
Detaljno pobrojavanje njegovih dela i putovanja bilo bi dugo i monotono. Ali živeti poput njega daleko je od monotonije. Već iz ovoga što smo pomenulu jasno je da je Rilke neprekidni putnik i neprekidni pesnik ili večiti putnik koji peva. Ako je od umetnosti očekivao da spozna svet to je stoga što je njemu svet bio dostupan samo kroz umetnost. Bez pesme nije mogao da živi, svet je obilazio pesničkom rečju i tako sebi potvrđivao sopstveno postojanje. Veličina njegovog pesništva dobila je na intenzitetu u široj javnosti tek nakon njegove smrti. Za života poznavali su ga i cenili intelektualni krugovi.
Nakon tzv. ranog stvaralašta Rilke se okreće objektivnosti, u prvom planu nije njegova osećajnost, već stvarnost diktira težinu i ritam pesme. Sa zbirkom “Nove pesme” Rilke se pojavljuje sa drugačijom poezijom. U svom romanu “Zapisi Maltea Lauridsa Brigea” reći će:
“…stihovima tako malo postižemo kad ih pišemo rano… Jer stihovi nisu osećanja… nego su iskustva. Radi jednog jedinog stiha potrebno je videti mnoge gradove, ljude i stvari…”
Rilke će se i dalje menjati te će u jednoj svojoj pesmi kritikovati preteranu sentimentalnost pesnika, koji plaču nad sobom i sude po sebi umesto da osećanja uobliče, da očvrsnu i tek tada pevaju. Uz to je potreban i veliki rad ukazujući na svog prijatelja Rodena koji je postigao svoju veličinu zahvaljujući neumornom radu. Sva ta razmišljanja učinila su da njegove pesme dobiju drugačiju izražajnu formu. Sledeći zahtev koji sebi postavlja je da viđenu stvarnost preobrazi ljubavlju… Pokušaj vredan pažnje iznedrio je lepu poeziju ali ne i “preobražaj” sveta.

Jer vidiš li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
ište da raste u ljubavi.

Zavšeno je delo očiju
Vrši sad dela srca…
( “Preokret”)
Njegovi zahtevi tražili su i slobodniju i samo njemu svojstvenu formu pisanja, što je slučaj  i kod ostalnih poznatih pesnika modernista.
Uprkos varijacijama u popularnosti Rilkeovog pesništva, nakon smiraja, smatra se jednim od najvećih pesnika nemačkog jezičkog prostora i jednim od velikih pesnika moderne.
Još poneki Rilkeov stih iz različitih pesama koje prate hronologiju njegovog stvaranja biće dovoljni za ovu kratku biografiju.
… Ko bi, da kriknem, ko bi me čuo iz četa
anđeoskih?

… Vidi, ja živim. Od čega? Nit se detinjstvo smanjuje
niti budućnost… Bezbojan život
izvire u mom srcu.

… Sve odmereno sniva:
tmina i svetlina,
knjiga i cvet.

… Samo ko je kroz Had
glasio lirom,
sme hvale beskrajne sklad
da prospe širom…
RUŽO, oh čisto protivrečje, slasti
ničiji san da ne budeš ispod tolikih
kapaka očnih.

 

Slavica Štulić

PODELI: