Zanimljivo je da, kad god se spomene šezdesetosma, ja prvo pomislim na studentske demonstracije. Bila sam dete, ali krvave košulje i parole ispred fakulteta na Studenstskom trgu još uvek živo lelujaju pred mojim očima, nekoliko decenija kasnije.

Po ozbiljnosti i zabrinutosti moga oca, po uzdasima i suzama moje majke, znala sam da se dešava nešto ozbiljno…Ipak, bilo mi je sasvim nejasna drama koja se odvijala.

Sećam se, uveče, vraćajući se kući, milimo našim crvenim fićom kraj zgrade Filozofskog fakulteta, Studentski trg pust, samo se na prozorima promoli poneka glava i ruke koje mašu belom košuljom umrljanom krvlju… Mama bi odmahivala glavom, levo desno i mrmljala “Joj deco, deco…”

Reč “studenti” se tih dana najčešće upotrebljavala u našem i u mnogim dmovina širom Jugoslavije. Činili su mi se tada, tako velikim, nedostižnim, hrabrim i pametnim. Bilo je prizvuka poštovanja kod starijih pri izgovoru te reči, a ja sam se čudila zašto šapatom razgovaraju o demonstracijama.

Žarko sam želela da što pre porastem i da im se pridružim. Verovala sam da su u pravu i da tako pametni i obrazovani nisu mogli pogrešiti. Nije mi bila jasno koja je to mračna sila koja ih goni, kad je oko nas samo sunce, cveće i nasmejana lica pionira, druga Tita i ostalih drugova…

I onda rečenica

Drug Tito je rekao da su studenti u pravu

Odjeknula je kao najmilozvučniji gong u mojoj glavi! Znala sam de je drug Tito na pravoj strani … Moja mala, zbunjena glava je mogla da se bezbrižno vrati svojim detinjim igrama …

 

Emilija Zukov

 

Posetite i Vaš kutak