Aleksandar Puškin

Ne vidi ona jutro sjajno,
                                                              pognute glave još sanjari

“Evgenije Onjegin”
Najveći i najomiljeniji ruski pesnik, Aleksandar Sergejevič Puškin, izdvojio se i uzdigao svojom umetničkom vrednošću stihova, naprednim idejama, snagom duha, primamljivom pojavom koja pleni… I život i delo Puškina, učinili su da postane stub ruske poezije i ruskog nadahnuća u književnosti. Svojom veličinom, koja je ispoljena u ranoj mladosti, iznedrio je u tada najpoznatijeg pesnika Žukovskog reči koje samo veliki čovek može izgovoriti – zapisao ih je na poleđini svoje slike koju je poklonio Puškinu:
“Učeniku, koji je pobedio učitelja.”
Nije se Puškin “borio” protiv učitelja već je njegova velika nadarenost pokazala koliko jedan pesnik i jedan život mogu biti utisnuti u duhovne pore svog naroda, a potom šire… Pesnik koji osvaja srce očas, ali zauvek. Njegova vrednost je nedodirljiva i neponovljiva, što svakako ne znači da se u Rusiji neće pojaviti i drugi veliki pesnici. Reč je o tome da veličina drugih, modernijih pesnika, ne umanjuje, niti potiskuje njegovu vrednost.
Puškin je rođen 6.juna 1799.godine u Moskvi. Porodica mu je bila aristokratska, ali ne i imućna. Poreklom iz najstarije plemićke porodice koja svoje korene po majci vuče od Etiopljanina Hanibala, najpre sluge i učenika Petra I, a potom vojnog inženjera i genarala; deda po ocu bio je pukovnik…

 

Otac je pisao  duhovne pesme. Pesme su pisali i neki članovi porodice po majci. U ranom detinjstvu učio je preko dadilja francuski jer su roditelji bili veliki poštovaoci francuske kulture, a od bake Marije Aleksejevne Hanibal učio je o ruskoj kulturi provodeći leta kod nje u selu Zakharov. Bio je pametan, ali i pomalo lenj kad treba istrajati na određenom štivu, narav mu se kretala u krajnostima, nije znao za sredinu- svedoči u jednom pismu njegova baka Marija. U kući je imao na raspolaganju veliku biblioteku. Upisan je u elitnu gimnaziju (Licej) u Carskom selu 1911.godine i bio jedan od najboljih đaka.Tu je proveo šest godina.

Za vreme boravka na Liceju pisaće pesme uglavnom pod utijajem francuskih pesama koje je pročitao. Učitelj mu je i tada poznati pesnik Žukovski koji će uticati na njega, posebno sa svojim ratnicima- herojima. 1814.godine napisaće svoju prvu pesmu koju je objavio “Drugu stihotvorcu” i potpisati je pseudonimom. U pesmi je objavio šta je izabrao za svoj životni poziv: liru. Liru koja će “svirati” na narodnom, ruskom jeziku grandiozne stihove. Započeo je i sa pisanjem velikog dela “Ruslan i Ljudmila”. Objaviće ga nakon završenog Liceja 1820.godine.

Uključuje se u rad književnog društva, a nakon završetka Liceja nastavlja sa kontaktima sa kjiževnicima, odlazi u pozorišta, ali sarađuje i sa revolucionarnim dekabristima. Bio je veliki protivnik carske samovolje i despotizma. Dobio je državnu službu u Sankt Peterburgu, ali zbog revolucionarnih ideja koje nisu bile u skladu sa njegovim poslom, poslat je na novu dužnost (u stvari prognan) u južnu Rusiju (1820 -1823).

Ovo progonstvo (1820-1823) nije mu tako teško palo. Sticajem okolnosti upoznaje se sa generalom Rajevskim (heroj u ratu protiv Napoleona), sa njim se druži i potajno zaljubljuje u njegovu kćer Mariju. Marija nikada nije saznala koliko je Puškin voleo. Nešto ga je sprečilo da iskaže svoja osećanja i ona se kasnije udaje i nastavlja svoj život sa suprugom u progonstvu u Sibiru (suprug joj je učestvovao u decembarskom ustanku 1825.godine).

 

1820.godine Puškin se u Besarabiji upoznao sa istorijom srpskom naroda jer se družio sa izbeglim vođama I srpskog ustanka. Kako je uvek bio protiv ropstva i na strani pravde, snažno su ga potresli događaji o kojima su mu pričale izbegle, značajne ličnosti iz Srbije. Saznao je sa koliko se srčanosti i hrabrosti srpski narod digao protiv Turaka, kao i mnogo toga o liku Karađorđa. Spevao mu je i pesmu pod nazivom “Kćeri Karađorđevoj”. U pesmi suprotstavlja nevinost, naivnost, čednost Karađorđeve kćeri i Karađorđa koji u borbi za slobodu svog naroda mora biti i zločinac, ali žloćinac-heroj. Karađorđe je prinuđen da bude “groza polumeseca, vojnik slobode pokriven krvlju svetom”. Zato narod i treba da ga slavi ali je prisutan i ušas u tom udivljenju. U svojoj borbi za slobodu mora da bude surovi prestupnik koji je u isto vreme veliki heroj. Udivljen je njegovom herojkom ličnošću, snagom i moći sa kojom ruši turski zulim. Iz tog perioda potiče njegovo zanimanje za naše narodne pesme koje će dugo trajati. Preveo je u periodu 1832/33 šesnaest narodnih pesama pod nazivom “Pesme zapadnih Slovena”, “Hasanaginicu” nije stigao da dovrši. Karađorđu se nakon izvesnog vremena vraća i piše pesmu “Crni Đorđe”. Njegovo udivljenje za njegove junačke podvige nikad nije prestajalo. U ovoj pesmi predstavlja  njegovog oca kao onog ko misli da se protiv velike sile ne može ništa učiniti i koji pristaje na ropstvo. Sprečava Karađorđa da diže ustanak jer je turska sila pregolema:

“Gde je za te s sultanom svađat se?”

U Puškinovoj pesmi otac čak želi da ode do Beograda i razotkrije sinovljevu nameru o podizanju ustanka, uporan je i Đorđe je primoran da ga ubije. Otac ne čuje sinovljeve reči:

“Ne gon mene na krvavo delo”

Iako pesma ne počiva na realnim podacima, njena veličina je u suprotstavljanju  mirenja sa robstvom i borbe protiv ropstva koja dovodi i do užasavajućih, ali nužnih dela.
Započeće Puškin i treću pesmu o Karađorđu  gde između ostalog jasno vidi prilike u Srbiji i sluti buduće događaje (pratio je i zapadnu štampu):

“Čuvaj mi se, Karađorđe brate,
Nad tobom se diže crni oblak,
Ljuti zlotvor hoće tvoju glavu,
“Lukav dušman, Miloš Obrenović.”

Ove stihove ne izgovara Puškin u svoje ime već preko Srbina Janka Vujića.
Lepo je čuti da se neko tako velik kao što je Puškin zainteresovao za istoriju srpskog naroda i narodnu poeziju o čijoj vrednosti nema spora. Lepo je čuti da je Puškin spevao stihove ustaniku, vođi za slobodu srpskog naroda. Stihovi lepi i puni razumevanja, stihovi koji su plod upućenosti u njegovu istorijsku veličinu, ali i njegovu prirodu, lične karakterne crte. Iz ovih stihova vidi se da mu je naša pesma bliska…kao šti mi osećamo bliskost njegovih stihova.
Nakon prvog izgnanstva godinu dana živi raskošnim društvenim životom u Odesi. Priča se da je imao i dve ljubavne veze sa udatim ženama. Puškin je privlačio žene, a i on ih je voleo. Voleo je i kartanje i znao gubiti dosta novca…
Kako je uhvaćeno pismo u kojem se izjašnjava kao ateista, ponovo biva prognan: u severnu Rusiju na seosko imanje majke – Mihajlovsko.

Kada je izbila pobuna vojske u Sankt Peterburgu sam je spalio sve što bi ga moglo kompronitovati iako nije lično učestvovao u revoluciji. Ipak, on je i dalje u nemilosti. Jer, njegove pesme i epigrami su u narodu… I to smeta vlasti koja sputava slobodu…

Za slobodu

Ko vas je zadržao, slobodni vali,
ko vam je skovao skokove?
Zar je u baru smeo da svali
potoka živog tokove?
Vetrovi, bure, uzdižite vode,
rušite pregrade tesne!
O, gde ste, munje, simboli slobode,
da svetlost nad barom blesne.

1929. godine upoznao je po lepoti poznatu Nataliju Gončarevu. Oženiće se sa njom dve godine kasnije i biće veoma srećan. Imali su četvoro dece. Finansijska situacija biće mu sve teža zbog velikih prohteva njegove žene. Bio je ljubomoran i izazvao na dvoboj D’antesa u kojem će izgubiti život podlegavši ranama 10.februara 1837.godine (Sankt Peterburg). Nepotrebna ljubomora odvela ga je u smrt sa svega trdesetosam godina.
Puškin, pesnik sa šeširom na glavi i crnom pelerinom, upadljiv sa svojom pozom i još mnogo više svojom pesmom, sahranjen je bez zaslužene počasti… Njemu će počast odavati mnogobrojne generacije ne samo pesnika već i čitalačke publike koja će se umiriti u “nedrima” njegove poezije… Za većinu ljubitelja poezije njegova smrt je spomenik koji je on lično “napravio”:

Spomenik

Nerukotvoreni spomen sebi sam digo pun časti.
Korov na njenoj stazi nikada neće nići.
Više od obeliska u nebo on će se dići,
i nikada neće pasti.

Ja sav umreti neću. Duša u zavetnoj liri
Ostaće večna, preživeće mi prah
i slavljen biću dok luna nad zemljom zrake širi
i traje zadnjeg pesnika dah.

Puškinova znajna dela su: “Oda slobodi”… “Kavkaski zatvorenik”( “1822), “Braća razbojnici” (1822), “Česma Bihčisaraja”, “Cigani”, “Boris Godunov”(1831), “Belkinove priče” (1831), “Bajka o caru Saltanu” (1831)… “Jevgenije Onjegin” (1833)…”Kapetanova kći”, ”Pikova dama”…
Član je Carske akademije od 1833.godine.

Njegova poezija kreće se od uticaja romantizma i oponašanja njihovog načina pevanja da bi ga sa zainteresovanošću za društvene prilike privukli stariji ruski pisci satiričari. Izgrađuje svoj način pevanja koji uzima u obzir društvenu stvarnost, ali ima i elemenata romantičarkog zanosa koji čini da se zbiljom razleže i lepota življenja, kao i dramatičnost kojom može prikazati realan život. Oduševljen je Bajronom ili kako je sam rekao: lud je za njim. Ipak, Puškin sa svojom zainteresovanošću za istoriju ruskog naroda i uz jasno uviđanje društvenih odnosa u kojima živi, stvara dela koja imaju svoj osobeni stil i nisu imitacija Bajronove poezije čak ni kada piše o ljubavi. On je pesnik svog naroda u potpunosti, a svaki narod predstavljen lepotom i misaonošću tako velikog pesnika blizak je i drugim narodima.

Ako se samo na kratko prepustimo Puškinovim stihovima, postaće nam jasno zašto ga je Dostojevski isčitao  u dahu i do kraja, zašto su reč o njemu napisali mnogi poznati pesnici, kolika je i kakva njegova inspirativna moć… i zašto živi do današnjih dana u punom sjaju. I izvan stiha , u lepoj bajci o “Caru Saltanu” uživa i dete i odrastao čovek. Bajka kao da potiče iz nekih davnih, davnih vremena… tako ubedljiva da nas uvuče u sebe i pokloni čaroliju koju samo dobra bajka može da stvori.

Puškinova dela bila su inspiracija muzičarima, ali i režiserima…
Tako je Čajkovski komponovao operu “Evgenije Onjegin” koja je prvi put izvedena u Moskvi marta 1897.godine. Beogradska scena prvi put je izvela ovu operu 1920.godine.

Ptičica

Ni u tuđini ne zapustim
običaj roda, star i svet:
A praznik proleća da pustim
ptičicu u slobodan let.

Utehu nađoh u tom sporu:
Zašto da gunđam Bogu, znam,
kad mogu bar jednome stvoru
da slobodu darujem sam.

Trenutka ja se sećam
Trenutka ja se sećam sjajna,
Kad predamnom se ti pojavi
Kao priviđenje, kao tajna,
I kao lepote udah pravi.

Kad tuga sve mi skrha nade,
A kinjile me strepnje tašte,
Tvoj nežni glas mi pevati stade
I lik tvoj snevah na dnu mašte.

No, doba minu. Vihor nežni
Rapršio mi i sne i javu.
I predadoh tvoj glas nežni
I lik nebeski zaboravu.

Polako su se vukli dani
U zabiti, u zatočenju,
Bez zanosa, bez suza ranih,
Bez nadahnuća, nalik mrenju.

Ali stiže duši buđenje,
I opet mi se ti pojavi
Kao nenadano priviđenje
I kao lepote udah pravi.

Kucati stade srce vruće,
Nov život u njemu maha uze.
I opet plamti nadahnuće,
I ljubav sja, i teku suze.

Čuveno Tatjanino pismo Onjeginu iz romana u stihu “Evgenije Onjegin” grandiozna je oda ljubavi. Tatjanina osećanja u Puškinovim rečima oživela su vrhunaravnu, pa ipak zemaljsku, umilnu i nedužnu ljubav. Roman “Evgenije Onjegin” više je od ljubavne priče….presek, slika ruskog društva 19.veka.
Neosporno je da Puškin ume da voli iskazujući ljubav dugim, nežnim stihovima, ali i sasvim jednostavno. Toliko jednostavno da nam se prikloni tišina:

Kažem: “Kako ste mili”
A mislim: “Kako te volim”

 

 

 

A. S. Puškin stihovi

 

Slavica Štulić

PODELI: