Mi smo istinski dobri kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovekomrscima samo oni nesretnici koji svoje bede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo voljom božjom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najveća nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama; a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije rdjavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje. – Neosporno, niko ne može poverovati da je on sam uzrok svojoj bedi, a da su svi drugi zaslužili dobra koja imaju.”
Blago cara Radovana
Jovan Dučić je rodjen u Trebinju, 17.februara 1871.godine, gde je završio osnovnu školu. Kasnije se porodica preselila u Mostar, gde je išao u nižu gimnaziju i učiteljsku školu. Po završetku škole učiteljevao je u mnogim mestima. 1894.godine austrougarske vlasti su ga proterale iz Bijeljine, zbog patriotskih pesama. Narednih pet godina radio je kao učitelj u Mostaru, gde se družio sa Aleksom Šantićem, sa kojim je pokrenuo književni časopis Zora i bio u pevačkom društvu Gusle.
1899.godine otišao je na studije u Ženevu, gde je završio prava. Vratio se u Srbiju i od 1907.godine radio u diplomatiji, najpre u Carigradu, a potom u Rimu, Atini, Madridu, Kairu i Bukureštu. Uoči Drugog svetskog rata Dučić odlazi u Ameriku, gde je i umro 1943.godine, i sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertvilu. Njegova poslednja volja je ispoštovana i od 2000.godine počiva u rodnom Trebinju.
Pisao je poeziju i prozu, objavio je brojne knjige poezije, književne i filozofske eseje Blago cara Radovana, Jutra sa Leutara, putopise Gradovi i himere… Pred kraj života objavio je knjigu o životu grofa Save Vladislavića, srpskog diplomate na dvoru Petra Velikog.
Prvu knjigu pesama izdao je u Mostaru 1901.godine. U početku je, kao i Šantić, pisao po uzoru na Vojislava Ilića, a kada je počeo da putuje svetom, pronašao je sopstveni izraz, sada pod uticajem francuskih simbolista. Za sebe je govorio da je “kabinetski radnik na mučnom poslu rima i ritma”, trudio se da stvori savršenu poeziju na večne teme Boga, ljubavi i smrti.
Podne
Nad ostrvom punim čempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.
Ljubičaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.
Prah sunčani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirisu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.
Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubičaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.
Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali,-
Galeb jos svetluca. Mir. Svuda je podne.
Pesma ženi – Jovan Dučić tekst i video