Miodrag Bulatović je veoma osoben i neobičan pisac. Danas je pomalo zaboravljen, iako je, posle Ive Andrića, najprevođeniji srpski pisac. Njegove knjige su prevedene na preko pedeset svetskih jezika; bio je velika literarna zvezda sedamdesetih godina.
Rođen je u Okladama kod Bijelog Polja 1930.godine, završio je gimnaziju u Kruševcu, a na Beogadskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost. Neko vreme je radio kao novinar, a 1955.godine objavio je prvu zbirku pripovedaka “Đavoli dolaze”.
Potom objavljuje još jednu zbiku priča “Vuk i zvono”(1958), pa romane “Crveni petao leti prema nebu” (1959) “Heroj na magarcu” (1967), “Rat je bio bolji” (1968), dramu “Godo je došao” (1969) , “Ljudi sa četiri prsta” (1975), za koju je dobio NINovu nagradu; “Peti prst” (1977), i “Gullo Gullo” (1983).
Pred kraj života pristupio je SPSu i bio poslanik u Skupštini Srbije, iako nikada ranije nije bio član Komunističke partije. (Kada su ga svojevremeno upitali da li je član KPJ odgovorio je “Pa ja sam normalan čovek…”) Od posledica srčanog udara preminuo je 1991.godine u Herceg Novom, a sahranjen u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana.
Miodrag Bulatović je u svojim delima opisivao svet ljudi sa margine, svet beogradskog dna i podzemlja, koje je dobro poznavao. Moglo bi se reći da je bio opsednut tamnom stranom ljudskog bića, zlom, nastranošću, nesrećom, patnjom i očajanjem. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. Strani kritičari često su Bulatovića poredili sa Bokačom, Rableom i Servantesom. Bio je ispred svog vremena i po smislu za samopromociju-o njemu se najviše zna po onome što je sam o sebi govorio.
