Sećam se da je moja prabaka Mica, kod koje sam često odlazila, imala dve pegle: novu, na struju i staru, na žar. Novu nikad skoro nije koristila, govorila mi je da ona ne može dobro njom da ispegla uštirkane šustikle i jorganske čaršave sa kockom u sredini(sećate ih se?). Bio je predivan osećaj čekajući da se pegla dobro zagreje na podloženom šporetu i da se onda vlažnim prstom proba da li je spremna i onda je počinjalo čarobno iskustvo. Žao mi je što nemam sliku te pegle.
Na držaču je imala pevca od gvožđa, koji nisi dodirivao prilikom peglanja. Veš je škriputao pod dodirom vrele pegle. Naravno, najpre je bio pofajtan i dovoljno dugo je odstajao da upije vlagu. Ta pegla je bila fascinantna i nepogrešivo je radila. Morao si da budeš pažljiv, jer teško je bilo ispraviti pogrešne nabore. Povremeno je baka vraćala peglu na šporet da se ponovo i ponovo ugreje. Za to vreme sam jela svilene bombone. Skakutala sam oko bake, vesela. I danas u nozdrvama osećam miris uštirkanog i sveže ispeglanog veša.
Olivera
Pegla na žar
Imam takvu peglu u garazi ako vam treba za uspomenu.