Zvonko Bogdan je vanredno dobar pevač starogradske, vojvodjanske pesme i romanse, gospodin finih manira, etnomuzikolog, poznavalac konja i vina, golubar, autor antologijskih pesama… Čovek koji čuva kulturnu baštinu Bunjevaca, zbog koga moramo voleti beskrajnu Vojvodjansku ravnicu, njene salaše, konje i tamburaše…Čovek koji s pesmom druguje već pet decenija i u svakoj sredini je rado vidjen gost, domaćin koji je na vrhuncu karijere odlučio da sa porodicom živi u malom mestu, u staroj kući i na salašu uzgaja konje… Čovek koji promoviše prave ljudske, životne i umetničke vrednosti, a sve polako, odmereno, sa stilom …Pevač čiji ćete glas poznati medju hiljadama, njega je nemoguće koprati…
Rodjen je 1942.godine u Somboru i najranije detinjstvo je proveo na salašu svoga dede. Roditelji su mu bili muzikalni i oboje su pevali u horu. Otac je bio kovač, vredan i radan, a kada se posao završi, rado je boravio sa društvom u kafani, uz pesmu, i često dolazio kući na fijakeru, uz pratnju tamburaša. Tako je mali Zvonko odmalena zavoleo taj zvuk i taj način opuštenog uživanja, veselo, s merom, bez galame i pijančenja.
Kao mladić bavio se glumom, dve sezone je proveo u Somborskom pozorištu, potom i u Subotičkom, pa je odlučio da konkuriše na beogradskoj Pozorišnoj akademiji. Nisu ga primili, pa je rešio da pokuša ponovo, i da ostane u Beogradu. Pevao je u KUD “Gradimir” amaterski, a pošto nije imao prihoda, počeo je da peva po kafanama ono što je najbolje znao, tradicionalne pesme koje je naučio kod kuće. Počeo je na “Kalemegdanskoj terasi” 1963.godine.
Malo-pomalo, muzika je postala njegov životni poziv i učio je od najboljih. Njegov prvi učitelj i saradnik bio je slepi klavijaturista Ladislav Balog, majstor klavira i crkvenih orgulja., koga je sreo 1967.godine u “Stambol kapiji”. (Zvonko voli da naglasi da je sve što zna naučio upravo od maestra Baloga). Išao je i u muzičku školu “Stanković” gde je učio solo pevanje. Upoznao je vrsne muzičare toga vremena, Belobrka, Carevca, Zoru Drempetić, Vuleta Jeftića…
Najduže se zadržao u hotelu “Union”, od 1971 do 1978.godine. Pevao je za platu, bakšiš nije bio dozvoljen, imao je svoj repertoar, koji nije podlegao tadašnjim muzičkim trendovima. Umeo je da na svoj fini način animira publiku, i naravno, svojim osobenim načinom interpretacije. Vrlo brzo se pročulo, i Beogradjani su iz večeri u veče punili salu “Uniona”. Sedamdesete u Beogradu pamte se po Zvonku Bogdanu i hotelu “Union”.
Kasnije je saradjivao sa orkestrima tamburaša Janike Balaža i violiniste Šandora Lakatoša, sa Georgi Zamfirom…
Neumorno je sakupljao stare pesme po Madjarskoj, Slavoniji i Vojvodini i trudio se da ih sačuva u izvornom obliku. Nekada nije bilo tonskih zapisa, ljudi su pesme pamtili po sluhu i prenosili “od uha do uha”, pa se dosta toga izmenilo i udaljilo od originala. On je dao sebi u zadatak da pronadje originalne autore i tako pesme sačuva u njihovom autentičnom obliku, i potom ih snimi i ostavi u amanet budućim naraštajima.
Njegove autorske pesme inspirisane su stvarnim ljudima i dogadjajima, a toliko su popularne, da su zaživele u narodu kao izvorne. 1971.godine napisao je i komponovao svoju prvu pesmu “Hej salaši na severu Bačke”. “Već odavno spremam svog mrkova” je autobiografska pesma, posvećena upravo dedinom salašu koga više nema, “Govori se da me varaš” je životna priča Zvonkovog rano preminulog ujaka Tonike (22 godine).. Tu su i “Ne vredi plakati”, “Neko sasvim treći”, “Ne mogu se tačno setit leta, “Kraj jezera jedna kuća mala” i još mnogo lepih pesama…
Govori se da me varaš
Govori se da me varaš
i da ćeš me ostaviti
a znaš dobro da sam bolan
i da neću ozdraviti
Znam da više prava nemam
na te tvoje oči crne
slaži makar da me voliš
ne daj da mi duša trne
Ti ćeš opet ić’ u kolo
dolaziće polivači
pivaćete pisme stare
pratiće vas tamburaši
A nediljom kad se šetaš
šuškat će na tebi svila
sigurno ćeš zaboravit’
da si kadgod moja bila
ne lomi mi srcu grane
sačekaj da samo stane…
Već odavno spremam svog mrkova – Zvonko Bogdan tekst i video
