Beograd iz sećanja

Grad koji ljubavlju zove

Širim ti ruke, tebi, svakom čoveku što u mladosti se kupa. Stari, ponesite sa sobom srce svoje mladosti. Mladi, prtljag vam ne treba. Deco, dođite da zauvek ostanete mladi. Širim ti ruke ovde, u gradu mog detinjstva, moje mladosti koja ne ume da ostari. Dođi, ovo je grad ljubavi koji te, poput mene, samo ljubavlju zove. Tu gde je ljubav uvek u cvatu pronađi svoje nezaboravne trenutnke radosti. Dođi međ ljude koji ne umeju da mrze, međ ljude koji te vole a da i ne znaš. Ovde se putnik, došljak, prolaznik što čeka prevoz za dalje putovanje dočekuje srdačno, vedro, sa osmehom na licu, prijatelji ste na susret pogleda i dve tri razmenjene reči.

Himna Beogradu

Tebe će začuditi bliskost koja ti se nudi, a mi ćemo ti, ne razmišljajući zašto, ponuditi gostoprimstvo kao da nam stari prijatelj dolazi nakon dužeg vremena u goste. Izgleda da se u mentalitetu srpskog naroda „stranstvenost“ posmatra kao najveća ljudska bol koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim i iz svakoga crpi samo dobrotu, toplinu i lepotu. U ovom gradu niko se ne oseća strancem. Ovo je grad za sve ljude.

Ovo nije strogo kontrolisana, pravilima određena priča o Beogradu kao turističkoj destinaciji, već o mom Beogradu koji sa lokoćom postaje i tvoj. Dok hodam beogradskim ulicama često razmišljam o njemu i tim razmišljanjima htela bih pozvati ljudski rod da izdvoji vreme i u sebi zabeleži sliku, pesmu, melodiju, osećanje, misao…mirise, košavu, kišu…trag beogradske radosti.

Beograd se nalazi na mestu gde se Panonska nizija spaja sa Balkanskim poluostrvom, nekad samo na desnoj obali Save, a vremenom i na levoj. Mesto što spaja i razdvaja zapadnu i istočnu Evropu, rasksnica koja vodi svuda i na kojoj je istorija bila primorana da održi svoje značajne časove, časove koji traju duže od vekova. Na mestu gde danas Begrad živi svoj život metropole življaše i ostaviše poneki trag ljudi vinčanske civilizacije. Još pre više hiljada godina p.n.e ovo je mesto imalo svoju civilizaciju. Tu življaše Kelti, a potom Rimljani od 3.veka p.n.e. Do Beogradkih dana prođoše vekovi…i više od vekova. Sačekaše Sloveni i taj dan, kad se rimski Singidunum nazva svojim današnjim imenom i poče da se gradi i slovenski duh ovoga grada, iako i dalje pod vlašću Bugara.
878.godina je nezaboravna za istoriju ovog grada.

Predpostavlja se da je grad dobio ime po belom kamenu od koga je napravljeno njegovo utvrđenje čiju su gradnju započeli Rimljani. Srbi su ga dobili na poklon kao venčani dar kralja Stefana Dragutina. Dakle, četiri veka nakon što je dobio slovensko ime postao je i srpski grad. Slede potom muke pod Osmanlijskom vlašću, koji ga povremeno gube i tada je Beograd pod vlašću Austro-ugara… Koliko rušenja, koliko građenja, koliko stradanja. Dug put do slobode stiže krajem 19.veka, kada ga Knez Mihajlo Obrenović pretvara u prestonicu Kneževine Srbije, a potom u Kraljevini Srbije, od kada se živi u potpunoj nezavisnosti, Beograd postaje ključni grad na Balkanu. Usledio je brz razvoj.

*****

Fotografije starog Beograda između dva rata

Ponekad razmišljam kako bi Beograd izgledao da je od sveg graditeljstva ostalo i trideset posto srušenih građevina. Gde bi stale brojne džamije, gde ponešto iz davnijih vremena. Da su u osvajanjima bila strogo zabranjena rušenja koliki bi i kakav Beograd bio. Ali ratovi uništavaju a potom stvaraju. Nakon svih ratova Beograd je sa preostalim istorijkim tragovima i novim graditeljstvom privlačan i lep grad. Mnoge kuće, zgrade i ulice imaju svoju zanimljivu priču. Neke beleže svoj vek, neke decenije a mnoge tek otvoriše još uvek praznu knjigu.

Glavna ulica, Knez Mihailova, rimski drum koji je i u Singidunumu bio glavna ulica grada, prođe put od utabanog blata, drvenog popločavanja, popločavanja granitnim kockama… a evo je danas u sjaju svetske metropole. Za moje sećanje osim današnjeg sjaja ostala je slika asfaltirane ulice u kojoj je bio zabranjen saobraćaj (neko vreme poprečnim ulicama je radio saobraćaj, ali si bez straha šetao kao da tog saobrćaja i nema, jer i ko je vozio tuda davao je prednost pešacima, a semafor mu je bio tenutak kad nema šetača). U to vreme(osamdesete godine prošlog veka), ne samo zarad moje mladosti, ova je ulica imala“dušu“. Tu si dolazio da se sretneš sa učenim, dobronamernim, znanja željnih ljudi…tu se slobodno razmišljalo iako je bilo vreme komunizma. Postojala su i druga mesta, ali ona je bila početak za uključenje u kulturna dešavanja Beograda i sveta. Nismo živeli u ne znanju. Nekadašnja konjušnica preuređena u kafanu Kolarac „sažeta je duša“ ovog grada u vreme komunizma. U njoj nikad dovoljno mesta, konobar ti rođak, uz mirise alkohola i kafe, rasprave književne, političke…profesor slikarstva Lubarda što te crta jer hoće da napravi sliku sa mnoštvom zanimljivih likova…ekscesi primerni vatrenoj mladosti i žučnim raspravama… Ako zajedno budemo šetali Knez Mihailovom ulicom, ja ću i dalje delom duše hodati po asfaltu i tako će u tvoje nove doživljaje neprimetno ući i prošlost.

Laganim hodom stići ćemo do Kalemegdana. Videćeš ostatke beogradskog utvrđenja, odbrambenog uporišta za one koji su živeli na ovom prostoru. Za nas a i za vas ovo će mesto označavati moć Osmanlijskog carsta ali i neumoljivu istrajnost i nepobedljivu slobodarsku snagu srpskog naroda. Ko bi poverovao da jedan narod može sačuvati svoj identitet nakon petovekovnog robovanja pod Turcima.
Težinu sa kojom je sačuvan naš identitet i pobednička slava nad Otomanskim carstvom simbolično je predočena rukom jednog od najvećih vajara sveta, Ivanom Meštrovićem. Statuu Pobednika, koja je simbol grada Beograda, radio je po narudžbi beogradske opštine. Meštrović je zamislio da se statua postavi na petostepeni stub koji simbolizuje petovekovnu robovanje pod Turcima. Na žalost, maestralno izvajan, veličanstveni Pobednik što snažnim i nagim muškim telom (poput grčkih bogova) veliča i duhovnu snagu srpskog naroda popet je na stub visok oko 17 metara i postavljen na najvišem bedemu Kalemgdanske tvrđave. Vidljiv je izdaleka, ali sama statua morala bi biti oku pristupačnija. Sklona sam tome da povezujem estetsko i moralno. Mesto pobednika jeste visoko ali ne fizički već duhovno, a simbolika slobodarske veličine vidljiva oku bila bi nam dobar učitelj. Kad dođeš pričaćemo o tome.

Sa uzvisina Kalemegdana pruža se pogled na ušće. Jedan Francuz reče nakon svog kratkog boravka u Beogradu nešto što svi ponavljaju (čak i identičnim redosledom) : Beograd ću pamtiti po lepim ženama, Kalemegdanu i šljivovici. Nakon kraće pauze dadao je: Doći ću ponovo da gledam zalazak Sunca sa Kalemgdanske terase, kao što sam zasenjen već nekoliko dana dolazio da ga vidim.

Gde će se tvoje oko zaustaviti ne znam: možda na Nebojšinoj kuli, prelepom kalemegdanskom parku…A boemska četvrt Skadarlija? Ako si najveći boem sveta i misliš da o tome sve znaš, kao i da je vreme boema u značajnoj meri prošlost, dođi da proveriš?
A Avalski toranj? Prirodom, nemoj biti lenj, popni se na vrh male planine što se svega 200 metara uzdiže nad svojom okolinom i uživaj u blagodetima prirode, šumi u kojoj ćeš i ti poput Betovena moći da zagrliš drvo voleći ga u njegovom duhu, slušaj pesme ptica i seti se i Čehovljevih priča… a potom se s lakoćom što je poseduje današnja civilizacija liftom popni i pogledaj Beograd na dlanu.

Kao što je ratnim previranjima Beograd postao utočište balkanskim narodima, tako je slobodarski Beograd grad u kome se sa istim respektom odnosi prema značajnim ljudima sveta. Ovde su mnogi poznati kulturni radnici doživeli, za njih neverovatno upoznatu publiku, oduševljenje za pamćenje. Neki poznatiji muzičar reče da je na kraju koncerta koji se zbog ovacija nikako nije privodio kraju, izašao ponovo na binu i samo započeo pesmu a potom primetio da sva publika peva. Prestao je da svira i pevao sa njima zajedno. Ko može da zaboravi takav doživljaj? Grad u kojem se respekt prema kulturnoj vrednosti ceni neovisno od grada, zemlje ili kontinenta sa koga dolazi.

Paskal reče da život bez zabave nema radosti… Ako ste u Beogradu radost vam je na dohvat ruke, ovde se peva i igra do osvita zore.
Kao i u svakoj metropoli i ovde obilje kafića, luksuznih prodavnica, parkova, većih i manjih pozorišta sa kvalitetnim predstavama, opere sa vrhunskim pevačima koje ste možda sreli u vašem gradu, mnogobrojni muzeji, galerije, koncerti, bogat noćni život na splavovima naših prelepih reka i klubovima po celom gradu, cenjeni festivali džeza, filma, pozorišne umetnosti… značajna sportska dešavanja…Grad u kojem vam ništa ne može zafaliti. Uz to i samo reč o novcu: cene privlačne.

Nisam vam mnogo ispričala o Beogradu, ali i nisam nameravala. Ko god da vam je pričao o Beogradu znajte da priču nije završio i tražite nastavak.

Ako u Beograd stižeš Savom ispraticeš ovu reku do njenog ušća, mesta gde se
mirna, prozračna i plavetna stapa sa moćnijim i tamnijim Dunavom koji nastavlja svoj put ka moru. Stapanje jasno vidljivo kao crta povučena po vodi.

Ovo misteriozno mesto doživljavam kao prirodom danu centralnu tačku Beograda. Može se doći kopnom, ali i putevima ptica. Za kraj kratka pesma Branka Miljkovića, srpskog pesnika koji je u ovom gradu učio i stvarao, posvećena pticama:

One lete one lete
Tamo gde se drugi ne mogu da sete

Pesme posvećene Beogradu:

Himna Beogradu iz vremena Jugoslavije:

Pesma Beogradu, Vojin Popović