Uvek ću govoriti da sam Jugosloven, makar me i vređali zbog toga, kaže slovenački glumac Radko Polič
– Nisam pristao da menjam zastave kao prljave gaće – govorio je moj prijatelj, reditelj Živojin Pavlović. Tu njegovu misao nisam izdao i uvek ću govoriti da sam Jugosloven – kaže za “Blic nedelje” glumac Radko Polič.
Jedan je od onih koji se sa setom sećaju života u zajedničkoj državi.
– Šljam sastavljen od ratnih profitera, kvazinacionalista i politikanata nedoraslih istorijskim okolnostima razorio je moju domovinu Jugoslaviju. Pošteni i plemeniti ljudi nisu uspeli da se odupru histeriji u kojoj je bilo sasvim prihvatljivo da se koljemo sa komšijama samo zato što se drugačije krste ili nose drugačiju kapu. Pristajanje na takvo zlo već dve decenije plaćamo preživljavanjem u tajkunskim feudima. Mali broj secikesa i prevaranata se valja u parama, političari pokušavaju da im ponekad prave društvo, a narod im više ne treba – kaže Polič.
Rado dolazite u Beograd?
– Beograd je moja druga kuća. Na Dorćolu smo, sa kraćim pauzama, živeli do moje 15. godine. Tu sam hteo da upišem akademiju, ali sam zbog oca ostao u Ljubljani. Volim da svratim u Beograd da podelim sa prijateljima muku, radost. Različite emocije sam doživeo i preživeo u ranoj adolescenciji baš u Beogradu i to mi niko ne može oduzeti. Dođem kad god mogu – kaže Radko Polič.
Zašto je šljam nadvladao plemenite Jugoslovene?
– U genima nam je da se stalno svađamo i ratujemo. Da mi je znati šta je to bilo u „velikim glavama“ zbog kojih smo se rastali devedesete godine. Pola ih je pomrlo, a baš me zanima kakvu su to budućnost oni videli, šta su hteli? Veliku Srbiju? Veliku Hrvatsku ili Sloveniju? Pa Slovenija je mogla da bude kao Švajcarska, ali iza tih uređenih travnjaka krije se otimačina para od naroda – priča Polič u jednom dahu.
Šta vam najviše nedostaje iz bivše Jugoslavije?
– Svaki put se rastužim kada neko kaže bivša SFRJ. Neke pametnije, odlučnije i organizovanije generacije stvoriće je u budućnosti iznova. One će prepoznati da ih veže širina duše ljudi koji većinski žive na ovim prostorima. Širina duše koju imaju Sloveni. S druge strane, prepoznaće i ekonomski interes velike države koja izlazi na Jadran i Alpe. Meni danas fali upravo širina duše Srba i Hrvata… nedostaje mi Vojvodina… zajednička kulturna scena. Pa ime za svoje pozorište Ljubiša Ristić je preuzeo iz moje pristojnosti…
Kako?
– U teatrima gde sam igrao širom Jugoslavije govorio sam pozorište, gledališče i kazalište, u zavisnosti gde bi me uloga zatekla. A sve je to u stvari teatar… Pa je tako nastao KGPT (Kazalište, Gledališče, Pozorište, Teatar). Imao sam čast da igram sa bardovima… dobro smo se i družili. Umeli smo da poštujemo i inspirišemo jedni druge. Umeli smo da živimo boemski. Danas se novi klinci iz svih krajeva nekadašnje države druže na festivalima i ignorišu blebetanja političara. Rade Šerbedžija i ja im govorimo šta su vrednosti jugoslovenske ideje i siguran sam da će je ti klinci ponovo oživeti.
Da li će vas biti u nastavku serijala „Ravna gora“?
– Nadam se da će Radoš skupiti novac za nastavak… imamo odlične ideje za moj lik, ali kriza je svuda oko nas.
Izvor: Blic
Veoma interesantan razgovor sa Radkom Poličem u njgovom domu u Ljubljani:
