Guste šume dubove (hrastove) –dubrave- imenovale su mnoga naselja među Slovenima. Samo se jedna dubrava, sa obronaka Srđa, ukoreni u ime grada: Dubrovnik.
Ispred duge istorijske – kulturne – slobodarske reke grada Dubrovnika vinska pesma, za uveseljavanje i radost duše, dubrovčanina Džive Bunića:
Daj da pijem
O diklo mlada,
nalij mi sada
veselja moga,
vina rujnoga!
…
Tko ti napiva,
ti ga celiva’,
ter mu dopusti
tve medne usti,
neka znat bude
u svem razblude
jesu li draže
od rujne čaše,
ali milije
vince ga grije,
ali medene
usti ljubljene.
Uzgred: dikla je devojka.
Ovom nam mednom pesmom zagrejah svoju i vašu dušu i misao da dok crticama plovim vremenskom rekom Dubrovnika pridodate i vaša stečena znanja da najbujnija među bujnima, duboko i moćno teče i teče sve do našeg zamora, jer ova reka nema svoga ušća na obzorju sve dok je sveta.
O začecima nastanka ovog grada govori vizantijski car Konstantin Porfirogenit, koji objašnjava kako su stanovnici rimskog grada Epidaurusa (današnji Cavtat) primorani najezdom Slovena i Avara da izbegnu iz svog grada i pronađu svoje novo utočište u Ragusiumu (it. Raguza) u 7. veku (oko 667.godine pominje ga kosmograf iz Ravene). Ragusium uz dodatne fonetske promene znači litica. Sloveni su vec naselili te krajeve i u blizini osnovali svoje naselje koje je nazvano Dubrovnik i koji se vremenom sjedinjuje sa stanovnicima Raguze ali je slovensko stanovnistvo bilo većinsko. U 13.veku se među bogatom vlastelom pominju porodice Srećići, Gojislavići, Beloslavići…Sloveni su bili kompaktni i prirodno je što je došlo do slavizacije.
Samo močvarni kanal delio je Dubrovnik od današnjeg Straduna i ta je barijera uklonjena u 10. veku nasipanjem kanala. Ovo naselje dobija i svoje bedeme, zidine. Opomenuti olujom iz 850. godine shvatili su da se ceo grad mora zaštiti i dozidali su bedeme i tamo gde su nedostajali. Tada se po prvi put u istoriji pominje grad Dubovnik.
U početku su se stanovnici Dubrovnika bavili zemljoradnjom i ribolovom, ali kao grad kraj mora bilo je prirodno da se vremenom razvije trgovina i tako ovaj grad postaje iz godine u godinu sve značajniji lučki grad. Postoji zapis o trgovačkom ugovoru sa Pizom iz 1167.godine. Već 1153. godine putopisac i kartograf Edrisi zapisao je kako je u dubrovačkoj luci mnogo brodova koji putuju daleko, ali i da su Dubrovčani dobri ratnici. Ne treba se čuditi ratničkoj veštini Dubrovčana, jer oni su poput Atinjana znali da se sloboda mora braniti i da u svakom času može biti ugrožena i izgubljena.
Sloboda je utkana u svakog dubrovčanina iako su se kroz istoriju nalazili pod dominacijom Vizantije, Mletaka (od 1205.godine), Ugarske ( od 1358.godine), Turske (od 1466.godine), Austrije, Napoleona…do potpune slobode u Kraljevini SHS, u Jugoslaviji i na dalje do naših dana pod okriljem Republike Hrvatske. Uglavnom su uspevali da sačuvaju svoju autonomiju i veštom diplomatijom izbegnu bilo čiju torturu…plaćali su danak ili porez a u svom lepom gradu-državi imali svog kneza, Malo i Veliko veće i veće Umoljenih…razvijajući se sve do 15.veka kada postaju i Republika koju ukida Napoleon 1808.godine. Tu njihovu samostalnost i slobodu koja je ograničena dankom u buri ratovanja na Balkanu i kojoj je uz diplomatiju i sreća morala pridoći, opisao je Marin Držić rečima:“puk s kime mir stanom stoji, a rat izdaleka gleda“.
Nakon velikog požara 1295.godine grad je gotovo uništen i nakon toga bilo je zabranjeno zidanje drvenih kuća.
1350. godine posetio ga je car Dušan sa suprugom i sinom Urošem koji im je po nekim izvorima darovao neke teritorije a oni su plaćali tzv. srpski danak od 2000 perpera na dan Sv.Dimitrija. Za vreme dominacije Ugarske plaćali su danak od 500 dukata. Turcima su plaćali danak najpre 1500 zlatnika, potom 15000 hiljada, a nakon izvesnog vremena je smanjen na 12500 zlatnika sve do odlaska Turaka.
Za vreme Ugarske dominacije podignute su znamenitosti poput Kneževog dvora, franjevačkog i dominikanskog samostana i kule Minčeta.
U 17.veku veliki zemljotres razara Dubrovnik, a i kuga desetkuje stanovništvo. Dugo se morao oporavljati.
U 15.veku u posedu mu je i Konavlje. I teritorijom postaje dovoljno velik da grad počinje da funkcioniše i kao država. Napredak u trgovini je veliki, središte su izvoza i uvoza za Balkan…Trgovci zauzeti svojim poslom čine da grad vrvi od ljudi i buke, zbog graje se ni ptice ne čuju, a more ćuti i mirno trpi teške brodove pristigle iz…U tišini svojih domova stvaraju veliki pesnici i prozaisti. Kad mine dnevna buka njihove se pesme čuju. Ovaj i sledeći vek obeležen je književnošću-pesništvom Šiška Mančetića, Mavra Vetranovića, Džore Držića i nadaleko poznatog Marina Držića, Andrije Čubranovića, Dinka Ranjina, Antuna Sasina, Savka Bobaljevića…
Od svakog petrarkiste po neki stih i eto nam potpunije slike Dubrovnika iz prošlih vekova. Tadašnja dubrovačka književnost vezana je za stih, čak i u najvećem broju dramskih dela. Uobičajeno za renesansu na ceni je bila poezija, te je i Marin Držić sa svojom čuvenom komedijom „Dundo Maroje“ bio poznatiji po svojim dramskim pesmama. Držić je bio svestan te činjenice te se u prologu svoje komedije izvinjava gledaocima što nema pastoralne stihovane pesme: „pasajte se (prođite se) za večeras bez vile (bez stihova)…“.
Renesansni dubrovački „trubaduri“ otvaraju svojom ljibavom poezijom i bolji život žena koje se uključuju u društveni život. Žena prestaje da bude predmet poruge, rob koji ni na ulicu sama ne sme da izađe…Veliča se njena fizička lepota, ljubav se rađa na prvi pogled i stidljiva je…treba napomenuti da se pesma tada više peva no recituje. Tada se razvija i pokladna pesma (maskerata) za potrebe karnevala koji su namenjeni siromašnijem sloju društva, satirične i šaljive pesme, ali i prikladne i rodoljubive pesme. Važno je istaći da se piše na maternjem jeziku koji se nije toliko praktikovao u poslovno-trgovačkom životu. U 17.veku najlepše lirke dubrovačke pesme Ivana Bunića; čuven po skromnom životu, velikoj reči i pesmi Ivan Gundulić; ali i pesme Junija Palmotića kao i Ignjata Đurđevića koji delom svog života zalazi u 18.vek a značajan je i kao istoričar…. Kroz hronološki red stihova osetimo duh starog Dubrovnika:
Tvoja dva prozora pale srca moja
Pale me srdašce tvoja dva prozora
kako vid sunašce kad stvori dan zora;
al slatko poziru tok kopnim kako led,
ter željom umiru želeći tvoj pogled….
Šiško Mančetić
Pomozite mi cviliti
Pomoz’ mi cviliti svak želje ljuvene,
kad ova smiliti neće se na mene;
…
ako se još smilit ne bude ljpotom,
uskoro razdilit mene će s životom.
Šiško Mančetić
Odiljam se
Odiljam se, moja vilo, bog da nam bude u družbu;
plač i suze i moju tužbu da bi znala, moja vilo!
Odiljam se, a ne vijem komu ostavljam ličce bilo.
Pokle ti je služba mila koju ti sam ja činio,
a sad te sam ucvilio, ostaj zbogom, moja vilo!
odiljam se…
… Džore Držić
Ljubi me,dušo
Ljub’ me dušice mlađahta
jer sam jedihni u majke;
ptičice moja hlađahta
želim tve liposti rajske…. Džore Držić
Iz pokladnih pesama:
…Mi smo prišli u ove strane,
neka vam je sada znati,
da naučimo Dubrovčane
u trumbune trumbetati… Mavro Vetranović
…Kad se usadi i uvrije,
o voću se tada radi… Antun Sasin
Rodoljubuvi stih:
Dubrovčane moji drazi,
Dostojne su slave svake,
…A to mu je zvjezda dala,
pod kojom se na svet javi,
da je po njem vječna hvala
s Dubrovnikom svoj državi………. Marko Vetranović
Od Ignjata Đurđevića:
Lijepa ti je gorica zelena,
a još ljepša mlada narešena;
cvijeće stoji na nje rusoj glavi
ko na licu proljetnoj dubravi…
Svima nam je dobro poznato da je Ivan Gundulić napisao ep Osman, gde se između ostalog iskazuje stav i zalaganje Gundulića za život u duhu hrišćanskog morala, a protiv razbludnog morala. Iz epa Osman:
…Kolo od sreće uokoli
vrteći se ne pristaje:
tko bi gori, eto e’ doli,
a tko doli, gori ustaje.
…
O djevice čiste i blage,
ke vrh gore slave i svete
slatkom vlasti pjesni drage
svim spjevocim naričete,
narecite sad i meni…
Kad smo kod Gundulića kako preći preko stihova:
O lijepa, o draga, o slatka slobodo,
dar u kom sva blaga višnji nam bog je do,
uzroče istini od naše sve slave,
uresu jedini od ove Dubrave,
sva srebra, sva zlata, svi ljudski životi,
ne mogu bit plata tvoj čistoj ljepoti!
Uz tvrdičluk, koji uvek smehom propratimo, a od koga i Dundo Maroje boluje tek rečenica:“Verujem ti da je teško. I meni je teško, i ja to brjeme nosim. Ti su moji dukati obrnuli se u gaće frapane…Santa Maria , tuga mojijeh što patim…Uz prisustvo lažne dame što reč stranu upotrebi gde joj mesto nije…eto smeha od Marina Držića.
U 18.veku u Dubrovniku se rodio Ruđer Bošković, koji ga je zarad školovanja i potom posvećenja obrazovanju drugih u mnogim velikim gradovima Evrope, napustio u mladosti i samo ga još jednom posetio za života. Nije mesto da pričamo o značaju ovog vrsnog Dubrovčanina koji je svojim naučnim i filozofskim dostignućima zadužio ceo svet.
S kraja 19. veka, u letnje doba, Dubrovnik je na desetak dana posetio i Stevan Sremac. Zapamtivši njegovu lepotu i prijateljske susrete sa Dubrovčanima posetio ga je još jedanput ostavši tri meseca u njemu. Sarađivao je sa časopisima „Dubrovnik“, „Srđ“ i „Zora“. Neki su snažni konji vukli kočijom lagan teret ali velike i snažne reči Sremčeve da ih podeli sa Dubrovčanima.
Grad Dubrovnik ili Libertas, imao je neko vreme zastavu na kojoj je pisala ta važna latinska reč. „O lijepa, o draga, o slatka slobodo…“(Gundulić) Grad okružen zidinama sa 16 kula koje su nekad branile grad uz tvrđave Minčeta, Revelin…Glavna ulica je Stradun (nekadašnji močvarni kanal) sa dve prelepe fontane…Dubrovačka katedrala iz 17.veka i široko kameno stubište koje spaja donji deo grada sa gornjim gde je katedrala…Crkva Sv.Vlaha koja je iz 18.veka i rađena u baroknom stilu, nalazi se na mestu spoja Place i Dvora i mesto je javnog okupljanja…Knezev dvor koji ima natpis na latinskom: Zaboravite privatno i brinite se za javno, tu je i spomen poprsje pučaninu …nekad veće, sudnica, zatvor, barutana, mesto gde su se čuvali kjučevi grada a danas istorijski muzej…
…drag gradu rodni moj, sagrađen kraj mora,
ko si mož, s tvojim vrednostima takmičiti…
Dinko Ranjina
1923. godine osniva se vaterpolo klub koji postiže velike uspehe u staroj Jugoslaviji…momci sa primorja dobri su plivači i lepog stasa, ali vaterpolisti najlepše izvajaju svoje telo…1936. godine na Konavlima je izgrađen aerodrom…..
Stigosmo mi i do naših vremena, šetamo sunčanim Dubrovnikom, momci traže lepe dubrovčanke jer svi znaju za zanosnu pratilju Miss Sveta Nikicu Marinović, negde se čuju Dubrovački trubaduri: Dok palme njišu grane…a za noć simbol Dubrovnika i skalina Ibrica Jusić…čekamo da nam dođe i peva, svejedno koju, možda baš ovu:
VOLIM TE UVJEK,
I kad se budiš, I kad na licu šminke nemaš, I kad si ljuta i kad se čudiš,
I kad bez mene na ples se spremaš,
UVEK TE VOLIM HOĆU DA ZNAŠ
VOLIM TE , a ne znam kako da odolim, U SVAKOM SLUČAJU TE VOLIM,
U SVAKOM SLUČAJU TE VOLIM. Volim te kad si blijeda i setna, i kad bore imaš na licu, i kad si divlja i kad u ruci držiš pticu…..
Čujem kako pevušite sve jače i jače, ali na kratko utihnite da još malo čujem Ibricina glasa:
Kada od mene stalno se sklanjaš. U TOME I JEST ŽIVOT NAŠ, U SVAKOM SLUČAJU TE VOLIM…
Kao i narodi, tako i grad u “zbiru „ svojih vekova saznaje sebe. Valja promišljati svoj grad ili grad u kojem boraviš. Pol Valeri govori o tome kako neke građevine pripovedaju, neke i ćute, a neke pevaju. Kad je reč o Dubrovniku rekli bismo da svaka građevina peva, a kao promišljen grad donosi nam svojom“lepotom“ i „osećanje sreće“ (Stendal). Kraj primorskog grada Dubrovnika, ali i u njemu, ptice su pevale. Noć ptičju pesmu zameni pesmom zrikavaca. Kraj Dubrovnika more je šumom čula budila. Ni noću nije zaspalo.
Pesme Dubrovniku
