Citati i mudre misli iz romana Mali princ

Najlepši citati iz Malog princa

,

,I uvek će te voleti?”. ,,Ne”, reče ruža ,,jednog dana ću uvenuti i onda će prestati da mi se dive”. ,,Baš čudno”, reče Mali Princ ,, da si ti moja ruža , ja bih te voleo i tada”

„Od svakog treba tražiti samo ono što on može dati.”

„Tajanstvena je zemlja suza.”

„Moram podnijeti dve, tri gusenice ako želim upoznati leptira.”

„Deca moraju mnogo toga praštati odraslima.”

„Uobraženi ljudi uvek čuju samo pohvale.”

„Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.”

„Ako dozvoliš da te pripitome, može se dogoditi i da zaplačeš.”

„Samo deca znaju šta traže.”

„Ono što krasi pustinju, reče mali princ, to je što se u njoj negde skriva bunar…”

„Da, rekoh malom princu, bilo da je u pitanju kuća, zvijezde ili pustinja, ono što čini njihovu lepotu nevidljivo je!”

„To je kao sa cvijetom. Ako voliš jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je noću gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cveće.”

„ Kad budeš gledao nebo, noću, pošto ću stanovati na jednoj od njih, to će za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ćeš imati zvezde koje znaju da se smeju!

On se i dalje smejao. A kada se utešiš (čovek se uvek uteši) biće ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaćeš mi uvijek prijatelj. Poželetćeš da se smeješ sa mnom. Otvorićeš ponekad prozor, onako iz zadovoljstva …  I tvoji prijatelji bit će iznenađeni kad te vide da se smeješ gledajući u nebo. A ti ćeš im tada reći: ‘Da, zvezde me uvek zasmejavaju!’ A oni će pomisliti da si lud. Podvalio sam ti… On se i dalje smejao… To će biti kao da sam ti dao, umjesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju…“

„..oči su slepe. Treba tražiti srcem.”

„Čoveku nikad nije po volji, ma gde bio.”

„Govor je izvor svih nesporazuma.”

„Mnogo je teže suditi sebi samome nego drugima. Ako uspeš sebi dobro suditi, znači da si pravi mudrac.”

„Čovek je usamljen i među ljudima.”

****

Sećam se kad sam prvi put pročitala “Malog princa”. Bila sam još dete – dovoljno mlada da verujem u čuda, a dovoljno stara da počnem da shvatam da odrasli ne vide svet istim očima kao deca. Knjiga mi je tada pala u ruke gotovo slučajno, kao da je ona pronašla mene, a ne ja nju. Imala je tanke korice, žute od vremena, sa crtežom dečaka na maloj planeti. Nisam znala šta da očekujem, ali nešto me nateralo da otvorim prvu stranicu. I nisam je zatvorila dok nisam stigla do poslednje rečenice – i ostala tamo, na toj poslednjoj rečenici, dugo.

“Mali princ” mi je govorio jezikom mog srca. Govorio je o stvarima koje nisam znala da umem da izrazim – o prijateljstvu, o ljubavi, o usamljenosti i o tome kako odrasli često zaborave šta je zaista važno. U tom trenutku, shvatila sam koliko svet odraslih ume da bude zbunjujuće ozbiljan, ispunjen brojevima i obavezama, dok svet deteta ima jednostavnu mudrost: „Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne vidi.“

Najdublji utisak na mene ostavila je ruža. Toliko obična, a opet jedinstvena, jer je bila njegova. Setila sam se tada svih svojih “ruža” – stvari i ljudi koje možda drugi nisu videli kao posebne, ali koje su za mene bile ceo svet. Osetila sam nežnost u toj vezi između Malog princa i ruže, i neku tihu tugu u njegovom odlasku. Tada sam prvi put zaista razumela šta znači odgovornost prema onome koga pripitomiš.

Dugo sam razmišljala o lisici. Njene reči o pripitomljavanju, o čekanju svakog dana u isto vreme, o značenju rituala – sve mi je to ušlo pod kožu. Možda sam tada prvi put shvatila da ljubav nije nešto što se samo desi, već nešto što se gradi – polako, strpljivo, kroz vreme provedeno zajedno i pažnju koju posvećujemo.

I iako sam tada bila dete, osećala sam da sam pročitala nešto što će me pratiti zauvek. I zaista – u svakom kasnijem trenutku kada sam se osećala izgubljeno, usamljeno ili neshvaćeno, setila bih se Malog princa, njegove planete i njegovog neugasivog verovanja da se prave stvari vide srcem.

“Mali princ” nije samo knjiga koju sam pročitala. To je knjiga koja je pročitala mene.

Emilija Zukov