Nekada se cvrkut ptica čuo sa svih strana. Jutrom su me neumorno budile.
Otišle su, a ja ne znam kuda. Nakon mnogo godina neke su se vratile. Bude me povremeno s’proleća kad napupa grm crvenih cvetova. Grm poveći, a ptica podosta. Biće da su vrabci. Čekam često da u svitanje ih čujem. Tad su u horskom pevanju potpuno mirne. Smelo se kreću po grančicama, a možda ih i list izdržati može. Vrabac na listu!
Kad krene gradska buka raziđu se. Šta bi drugo i mogle kad od buke automobila ne mogu da razgovaraju, ne čuju jedna drugu. A ptice ne vole zalud da pričaju.
Poneka senica sleti međ’ listove smokve, sva u sjaju boja, ćuteći pusti da je gledam. Preleti do ruže i tu se zaustavi. Pita li me ko je lepši: senica ili ruža. Možda pita. Zar bih mogla dati odgovor? Zato obe ćutimo.
Volim ptice i prizivam ih zrnevljem koje okačim na kanap za sušenje veša. Možda još neka, za moje znanje neznana, ptica doleti, pokaže mi koliko je lepa i drugačija od ostalih, a potom svojim putem odleti.
Pre nekoliko decenija ptica je sletela u moje dvorište i nepomično stajala na betonu. Priđoh joj, ona ostade mirna te rukom krenuh da je dodirnem. Gotovo da me je zaustavio jak glas: Ne diraj, to je kukavica, ne valja. Dodirnuh je uprkos neprijatnom upozorenju i osetih njeno titravo telo. Je li to strah u njoj?
Da, ptici je teško da se privikne na blizinu i dodir čoveka. Sklonila sam ruku, nisam mogla da dodirujem strah, jer sam i ja osetila strah. Ponovno upozorenje nije bilo potrebno. Samo sam se zapitala šta loše u sebi nosi kukavica kad je treba izbegavati. Desanka Maksimović kaže da je odveć tužna. Nije bila bolna, odletela je uskoro.
U vreme kad ptica već nije bilo dobila sam na poklon kanarinca i kavez. Nužno je bilo da tu provede život. Iako sam ga danima i godinama (neću reći koliko jer je malo) rukama vraćala u kavez nakon oskudnog leta u sobi sa zatvorenim prozorom, uvek je drhtao a ulazak u kavez donosio mu je smirenje.
Ima ptica što ne lete u visine. Njima je kavez prikladniji. Sve što im treba imaju.
Ptice selice, nekad sam mislila da se samo laste sele, odavno ne preleću mojim nebom. Putuju nekim drugim nebom, nisu se vratile.
Željna sam onih jutara vrabčijih. Ne znam kako da ih dozovem. Moraću u potragu za pticama. Možda ih livade, šume i sela čuvaju. Kad bih u predele Čehovljeve otišla naslušala bi se pesme ptica. Sada pevaju samo u mojoj mašti bujnije od ptica što sam ih čula nekad u svome gradu. Bujnije, jer im Čehov diriguje dok pevaju i jer su opisi ptičje prirode privlačniji, ali meni i daleki. I mora ih sigurno čuvaju. I luka mi je daleka…. Ali sećanja nisu.
Ipak, zašto bih samo u sećanjima pesmu ptica slušala i zašto da mlađi naraštaji što većinu vremena provode u gradovima o pesmi ptica slušaju samo iz priča?
Gradovi, gde su naše ptice?
Znate li kako su sebe opisivale ptice još u XI – XII veku (Šejh Attar “Govor ptica”):
“Sve tajne ljubavi meni su znane,
Sve vrline ljubavi, njegove mane.
Moja pesma miluje tminu tamne noći,
za draganom čeznem, o , da li će doći?
Note moje setne za voljenom žude….
Kad ljubav u srcu gori, note moje zbore…
Pamet gubi onaj ko tu pesmu čuje…
Kad bih se ja od ruže odvojio,
srce bi mi presvislo, glas bih izgubio…”
Slavuj
“Ja sam krhak poput sitne dlake,
ja hrabrosti nemam koja krasi jake.
…kratki dani moji u ludosti teku…”
Vrabac
U poznatoj Odi slavuju Džon Kits (engleski lirik XIX veka) ovu je pticu nazvao šumskim božanstvom:
…„Kad ti, lakokrila Drijado drveća,
U nekom melodičnom spletu
Zelenih bukvi, i sjenki bez broja,
Lako, punim glasom, pjevaš pjesmu letu“….
Dzejms Matju Beri (autor “Petra Pana”) ptice predstavlja ovako:
“Ja sam mladost, ja sam radost, ja sam ptić…”
Trebaju nam naše ptice, jer kako ćemo bez mladosti i radosti živeti. Ko će pesnike nadahnuti? Ko će slobodu nebom nositi?
Miroslav Antić poželeo je da stvori sebi živu pticu,drugačiju od svih…i stvorio je lepu pticu, držao je na dlanu…Zajedno sa zemljom napravio čaroliju koja ne stari :”Načinili smo biće koje je vršnjak večnosti”. Bila je to ptica njegovog “ushićenja”kojoj štošta dade u amanet, ali kad dođe vreme bacio je u vis:
“letite u čistoti ptico moja”
(iz pesme Mit o pticama)
Branko Radičević u pesmi Kad mladijah umreti naziva svet koji napušta rajem, a u tom raju je i ptica. Da je poživeo i dalje bi se čudio slavuju…
Šta vredi Pesma o pticama (Desanka Maksimović) ako zalud ptica nema.
Kako ćemo ih mi poput nje razumeti?
Sve što je Bog stvorio treba voleti….ptice…kaze Dostojevski. Možda su nas napustile jer ih nismo dovoljno voleli? Teško je u to poverovati. Ipak, na nama je da ih vratimo. Ako ih svi pozovemo čuće nas: doći će slavuj da ljubavnicima svoje note podari, a vrabac da nam dani ponovo i u ludosti teku. Pomoćiće nam ptica-Pupavac jer je od Solomona mudrost naučila.
Htela bih da budem kao ptica, da mogu da letim iznad grada, da ga sa visine ugledam kao da je mali, kao da staje u dečiji vidik. Kad god da poletim vratila bih vreme unazad…do bezbrižnih dana.
Dok pišem polako sviće, a samo jedna ptica cvrkuće.
