Nema je više i ne tražite je uzalud. Otišla je zajedno sa poslednjom dorćolskom kaldrmom.
Sa njom pođoše i uzvici zabrađenih seljanki i miris svežeg, prolećnog peršuna, kiosk Crvenog krsta sa najlon kesama, vodom i suncem nabrekle lubenice …

Nekome se učinila suvišna, neko je nije više želeo i naravno nju niko ništa nije pitao, kako to već obično biva. Neželjene niko ne pita, oni se samo brišu sa spiskova živih i često odlaze bez vidljivih tragova osim u dušama onih koji su ih voleli…

I tako, ja i danas pamtim, mamin glas: “Dve ljute papričice” , par žutih banki šćućurenih na malenom, ustreptalom dlanu, trk niz stepenice i svoju prvu kupovinu! Trk nazad, radost u srcu, ponos u oku i papričice u stisnutoj pesnici od pet godina.

Jovanova pijaca iako izbrisana iz plana grada Beograda, ostala je večno mesto moje prve kupovine, moj procep u svet odraslih …moj prvi ponos i uzbudjenje od dodira uzbudljivog i nepoznatog kome eto i ja mogu nešto doprineti …

****

Skliznu u uspomenu kao u kacu toplog mleka,
graja sela i grada u susretu na pločniku…

Emilija Zukov

Posetite i Vaš kutak