…našavši se u nevolji, mudar i dobar kralj sa Istoka napravio je frulu od hrastovog drveta i njeni ga zvuci vratiše svome domu, ženi i detetu. Jer, bogovi su podarili njegovoj lepo izrezbarenoj fruli moć da sviranjem u nju on i drugi nađu spas, a onima koji je slušaju da idu putem dobra…
(bajka o „Čarobnoj fruli“)
Ima li negde zemlje gde svirala ili frula nije zasvirala. Možda tamo gde su sante leda… Čini mi se da je u svaku stopu zvuk jednostavne svirale utkan. Ne znam kako i ne znam zašto, ali sva se priroda njenim zvukom preobrazila. Na zemljici, kraj rečice, u šumici, svugde zvuk svirale u blizini il’ daljini čuju moje uši stare. Još se sećam moga dečjeg piska, moga truda da melodija krene. Još se sećam dobrih seoskih svirača što frulaju kad nam radost dođe ili kad nam lica mračna budu kako lako tugu u visinu dignu, prepuste je zaboravu a radost nam „odnekud“ izvuku.
Dvojnice iz 1921.god. Rad Petar Nikšić-selo Široka Kula kod Like
Svirala, svirajka, duduk, frule, ovčarica, volarica, karabica (Srbija), ćurlik, ćurlikovica, dvojnice (Bosna), jedinka, dvojka, sloškinja, žveglica ( Hrvatska), šupelka, dvojaka-slagarka, grneta (Makedonija), frula, piščalka, fičkec, zvegla ( Slovenija), različiti su nazivi za frule koje se međusobno pomalo i razlikuju.
Ja sam imao sreću da detinjstvo i mladovanje provedem uz neposredne zvuke svoje svirale i drugih dobrih frulaša, kao da sam stopljen sa hiljadama godina ljudskog frulanja. Doživeh ipak i kraj te neposrednosti. Polako, frula ode u ono što nazivaju kulturnom baštinom i njenim očuvanjem. Pitam se, uprkos velikim virtuozima koji čuvaju baštinu, nije li za detinjstvo veliki gubitak što sviralu više ne dodiruje dečija ruka… Sve što mogu je da kad god mi se pruži prilika napravim nekom detetu malu sviralu, i dok duva i duva, radujem se zajedno sa njim. Uvek u tu radost unesem i reči lepe legende koja kaže da je prvo vetar duvao u slomljenu trsku i zasvirao, a potom se čovek ugledao na vetar i otkrio u sebi dar da frula i bujnije i lepše od samoga vetra …
( Deda Miloje )
Spadaju u aerofone narodne instrumente. Smatraju se najstarijim instrumentima, odmah nakon nekih oblika udaraljki. Od kraja do kraja se pomalo razlikuju, kao i od vremena do vremena. Zajedničko im je da proizvode mali broj tonova (sedam tonova najčešće durske lestvice, ali i molske), da su se prvo koristile za solo sviranje i da je uprkos muzičke ograničenosti na njima moguće proizvesti virtuozne melodije. Najjednostavniji oblik su svirale koje se prave za decu, najčešče od vrbe ili ive u proleće. Frule se porede sa uzdužnim flautama.
žveglica
Nisu karakteristične samo za jugoslovenske krajeve, tako da imamo rusku dudku, grčku flogetu i mitsku Panovu frulu ili siringu, poljsku fujarku…stari Egipćani svirali su na „memu“… upotrebljavale su se širom sveta …postoje arheološki ostaci svirala pravljenih od ptičje kosti još iz vremena paleolita.
Za frule su vezane mnoge legende i priče o natprirodnim moćima vezanim za religijske obrede, Panova pastirska frula uveseljavala je bogove, smatralo se da ima moć da svojim zvukom stvori povetarac…Frula od trske na kojoj su svirali derviši simbolizovala je dušu koja odvojena od božanskog izvora želi da se njemu vrati…
Supelka
Duduk
Prave se od jednog komada tvrdog drveta koje se suši i do pet godina (šljiva, trešnja, dud, javor, orah, bagrem, dren… ali i od šuplje stabljike zove ili trske). Drvo se po sredini izdubi, sa prednje strane prave se male rupe u jednakim razmacima (6 rupa) i jedna na poleđini. Time se ostvaruje pravilna intonacija. Na vrhu se stavlja pisak ili labina (čep sa malim otvorom) sa prednje strane koji se pravi od mekog drveta kao što je ljeska ili neko drugo. Na poleđini je otvor sa oštrim bridom (vetrilo) koje seče vazduh i proizvodi ton. Otvor na dnu svirale zove se odušak. Nemaju strogo određene dimenzije. Od dimenzija zavisi zvuk koji frula proizvodi.
piščalka
Dužina svirala i frula je različita i od toga zavisi intonacija. Kraća cev frule daje viši ton. U Hrvatskoj se prave duže frule tzv. jedinke čime se dobija dublji ton. Nekada se kod Srba upotrebljavala tzv. dudika koja je imala dužinu i do 90 cm, ali je imala otvore nejednakih veličina. Koristila se u zabavne svrhe, ponekad kao pratnja za igru.
Kasnije će frula postati instrument bez koga se ne može ni zamisliti igra, pre svega kola. Dužina frula kreće se u razmaku od 18 cm do 90 cm. Vremenom je u upotrebi samo kraći oblik frule. Pokretanje usana, delimično zatvaranje rupa na fruli…omogućavaju da se ostvare virtuozne melodije na fruli. Frule su obično i bogato ukrašene.
Kod dvojnica spajaju se dve svirale, a na svakoj se pravi različit broj rupa. Na desnoj strani pet (jedna je pozadi), a na levoj tri. Imaju dva piska.
tradicionalna frula- lepljene polovine
Po jednom starinskom načinu pravljenja frula vidimo da se koriste i dve polutke jednog drveta koje se čeličnim nožem razdvoje, izdube a tek kasnije ponovo spoje lepljenjem. Najbolje je drvo šljive brati u septembru i ostaviti da se suši do pred kraj zime.Tada se skine kora, raspoluti i izdubi drvo. Više puta drvo se potapa mlekom. Lepe se na proleće pomoću lepka napravljenog od belanca jednog jajeta, smole šljive veličine jajeta i nekoliko tucanih čena belog luka. Nakon lepljenja, polovine se čvrsto obaviju vunom. Nekoliko puta prelivaju se uljem i sirćetom i na kraju peku sa volovskim mesom da bi se natopile mašću. Tada se frule nisu pravile za prodaju, već je otac ostavljao sinu u amanet.
frulaja
Adam Milutin Šamovac (1886-1946) je prvi profesionalni i svetski proslavljen frulaš iz Dragobraće kod Kragujevca. Proglašen je zvanično za umetnika na fruli 1929. godine od strane Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije. Snimio je nekoliko ploča u Londonu, a svojom virtuoznom frulom zadivio Čerčila, Ruzvelta i mnoge druge poznate ličnosti…
Od njega pa nadalje frula nije više vezana samo za seoska prela i pastire, već se izdvaja kao profesionalni instrument koji izdvaja pojedince i njihovo umeće sviranja. Frulaš se uključuje u nove tokove narodne muzike gde je frula bila zapostavljena i potisnuta drugim instrumentima…Uspela je ipak da se održi zahvaljujući pojedincima čijoj se virtuoznosti nije moglo odoleti. Frulu gotovo da i ne drže samouki seljani, već profesionalci i amaterska društva.
Među mnogim poznatim i popularnim frulašima izdvojićemo Savu Jeremića, Boru Dugića i Tihomira Paunovića. Svako od njih zaslužuje posebnu pažnju, a mi ćemo ovom prilikom izdvojiti po jednu fotografiju njihovih ploča uz reči Save Jeremića:
„Zvuk daje duša frulaša, a ne instrument.“
Sabori frulaša održavaju se u Leliću kod Valjeva, Prislonici kod Čačka, Sopotu…
U selu Iđoš održava se takmičenje frulaša…
Mnogobrojna su kulturno-umetnička društva frulaša …
U rodnom mestu Save Jeremića ( Ražanj) održavaju se „Dani Save Jeremića“.
Podsetićemo se stihova Momčila Nastasijevića:
Frula
Frulo, što dah moj radosni
žalno u dolji razleže?
Da l što pastiri pomrli
tobom prizivahu dragu?
Il žal se stani u meni:
s neba me strela ranila,
tamna me zemlja pečila,
te pesme mi je suzicom
i kapljom krvi kićena?
Il dah moj kad proteče,
žal te za odbeglom tajnom?
Dok slušamo zvuk frulaša, opčinjeni i zaneseni, stopićemo se sa prirodom i „namignuti“ slavuju, kako bi sa nama uživao, a ne tugovao što boljeg pojca od njega ima. Neka se slavuj pridruži frulašu da za trenutak doživimo pastoralnu, idiličnu sliku sela koja je negde i nekad postojala.
