Bogata prepiska MiloŠa Crnjanskog čuva se u Narodnoj biblioteci Srbije, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Matici srpskoj, Arhivu Jugoslavije, Institutu za književnost i teatralogiju Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti i u privatnom vlasništvu. Izdvojićemo delove iz njegove prepiske kako bi nam ličnost ovog velikog knjizevnika, koji je stvorio dela za sva vremena, bila osvetljenija i bliskija.
“…Ipak je lep život, jer opet imam jednu novu ljubav…”– pismo bratu Joci (1912)
Pismo tadašnjem uredniku zagrebačkog časopisa “Savremenik” Juliju Benešiću (1917):
“Vrlopoštovani gospodine,
Ja dobro znam da Vam mnogo šta, u boji, u mehanici, pa čak i u duši mojih pesama izgleda čudno, preterano, možda groteskno, ali setite se naroda koji me je rodio – i odmah ćete mi verovati da naše pesme, da moje pesme ne mogu biti ni boje zvuka Baudelaire-a, ni pune i bogate kao Wilde-ove… Ja verujem u L`art pour l`art –i ponosit sam i znam šta hocu…”
1917-e “Savremenik” je objavio njegovu pesmu “Himna” sa izmenjenim stihom na kraju pesme i Crnjanski odmah reaguje pismom Benešiću:
“…Jeli to moralo biti? Čini mi se kao da je besni, strašni moj poklič na kraju, takoreći, cenzuriran, klonuo, umetan, pritajen.
Štovani gospodine. Ima nas mnogih koji već godinama ćutimo… No meni nije, verujte mi, ni do imena ni do slave.
Ali svaka reč u mojim pesmama ležala je mesecima u mojoj duši, svaka mi je reč sveta, i nikada ne bih ni jedne jedine ni za koje blago dao. Bolje neka se ne čuju, mada ja dobro poznajem snagu pisane reči.
No ja ću radije i dalje da ćutim, no da kažem ono što nije moje… ne mogu reči moje da dajem u neizvesnost…”1917-e Benešiću piše svoju kratku biografiju:
… “Rođen sam u Čongradu 1893, učio sam u Temišvaru gimnaziju, bio sam izvrstan đak i šetao sam se mnogo tamo po groblju, kao nekad Branko. Pre rata učio sam filozofiju u Beču. Četiri godine već živim, kao svi vojnici što žive.
Počeo sam pisati kao dete…”
1918-e Benešiću:
“…. Teško je očuvati čiste nokte u ovom zivotu, a kamoli imati estetičke misli…”
1918-e Benešiću pise belešku o sebi ali da biografiju potpiše Benešić tj.ove beleške su privatno za njega napisane:
“M.C. je mlad. Vojvođanin. Živeo je po selima, gradovima, po moru i šumama kao i svi drugi.
Prevrtao je prašne knjige, ljubio žene, išao po grobovima.
…u detinjstvu je nosio drveni mač i već u dvanaestoj godini spevao jedan plagijat… Posle je čitao prašne Straže i suzno gledao lepo lice Svetozara Markovića. Tada je bio internacionalista. Posle je upoznao rat i želju umreti.
Danas je srećan. Sve mu je svejedno, hoće li ga slaviti ili rugati mu se…
Ko ga je rodio? Mati jedna od kamena kao Meštrovićeva; ko mu je bio otac? Oh, on je sin Don Kihotov.”
1918-e pismo Benešiću:
“… Hoću moj jezik tako da izmešam da ne bude u njemu ničeg što bi ga dalo nazvati ekavski, štokavski, bosanski itd. To su igračke. Lepota jezika je u znaku, u mističnoj boji reči, a ne u čistoti – i ja ću do smrti radije pisati tica – no ptica…”
Januar 1919-e pismo Ivi Andriću:
“….a kad budemo duže vremena prijatelji pokušacu da u Vašu karamazovsku dušu unesem malo lakomislenosti što je temelj pobede. Zaslužili ste pobedu…”
Februar 1919-e Andriću:
“…Mada su Vaša pisma uvek “strogo” konkretna, ipak su mi draga, ona mi daju iluziju da ovo sto činimo ima neka smisla…
Ja živim lepo… Posle podne gazim sneg, sedim i filozofiram… u sebi, i pucam na zečeve koji, čudno je, i u XX stoleću begaju.
Mislim da sam dobar komedijaš i da Vas ispovesti ovog pisma samo uveravaju da nemam mnogo prijatelja, a da sam i željan tog…”
Mart 1920-e pismo Andriću:
“…Ja Vas vidim kako lupajući štapom o pločnik idete po onim ulicama (Rim) i uveče kad se vraćam kući ja sam sa Vama. Ne volim da razgovaram sa Vama, kraj onih koje volim, ćutim. I gledam ih…”
Septembar 1921-e Andriću:
“…Moja veridba – lako moze biti – `pokvariće` se. U tom slucaju gledaću da odem u inostranstvo radi `tuge` – zbog `rastanka`…”
Oktobar 1921-e pismo Dragutinu Prohaski:
“ …Ja odavno pišem…
Profesor sam u Pancevu. Bio sam bogat. U Beču sam igrao tango. U Parizu učio svega i svačega. U Raveni sam studirao bizantizam, u Sienni u Assisi-u uvek sam čitao samo Dantea….”
Februar 1926-e pismo Marku Ristiću koji je u Parizu:
“Već davno Vam nisam pisao, ali Vas se svaki dan sećam. Vi znate koliko Beograd oduzima vremena, pa onda, Vi ste daleko, udaljavate se na ružicastim talasima.
*****
Što se mene tiče, meni nikad bolje bilo nije nego sad. Čovek ima neprijatnosti samo dok voli, onda želi da diže uvis, da popravlja, da brani, da zavitla, da istakne i uteši. Ja sve to ne želim. Sasvim mi je svejedno, šta se oko mene dešava, a budite uvereni da se mnogo dešava. Ja uživam u tišini…”
Mart 1926-e studentu Milanu Tokinu:
“Kad bih ja stigao da pišem!
Pojaviću se iznenada u Vršcu u maju da odem malo do kule, do krčme onog Švabe na bregu, gde sam proveo jedno krasno poslepodne – sa jednim petlom i kokoškama uz vino. Otićiću i do Bele Crkve – gde sam hteo ići i na `maskenbal` ove godine, pa nisam mogao. Doći ću dakle iznenada u maju – ne čekajte me.
Nažalost – svakako ćemo opet govoriti o politici i porezima.
Ne razumem što Vas škola toliko muči? Smatrajte je kao i futbal, jednom vrstom poslepodne. Ostavite profesore da profesorišu – Vi đakujte. Sve Vam je dozvoljeno, za đake nije bilo zakona nikada ni u najstarijim carstvima… radoznao sam šta Vi piskarate…
Mislim da je Vršac sada lep – proleće? Nisam ja zaboravio Vojvodinu, volim je uvek kao i sve što je iznemoglo, a nekad bilo burno…”
1926-e Marku Ristiću:
“…Želim vam mnogo krugova oko Sunca. Ne zaboravite da je ljubav nešto bistro i tečno što se pije lagano i dugo.
Žao mi je Vas u raju.
Nek Sunce sja!
Vaš Crnjanski.”
Decembar 1926-e Ivi Andriću:
“Vi ste otišli kao pravi budist. Niko i ne zna kad, ni kuda. Sad čujem, a vi pišete, da ste u Marselju. Može biti.
Meni je bilo vrlo žao, što se nismo izrazgovarali pred Vaš polazak. Mnogo čega bi se moglo od Vas naučiti. Vi ste mudrac…
Inače u Beogradu sve po starom. Samo ja teram vetar kapom…”
1927-e Ivi Andriću:
˝Izgleda da sentimentalne stvari, ili putovanja, utiču na Vas toliko da ućutite. Nadam se da ćete mi, u ovo zimsko doba više pisati. Beograd je stari, samo još gori. Kaldrma. Pozorište opalo. Politika sve gadnija, prljavija i.t.d.
…U Zagrebu Vas obožavaju – a i ovde Vas rado spominju. Ljudi su ljudi. Uostalom, kažu da ste Bog koji je navikao da mu služe. Vida Vas – sad je dobro – pozdravlja. Ja Vas na svoj način volim…˝
Iz Berlina Crnjanski dolazi na odmor u Dubrovnik (1928), piše Marku Ristiću:
˝…Berlin me, u ostalom, inspiriše na ćutanje zato, dragi Marko, što su tamo prilike teške, posla u početku mnogo, a i sam, mnogo pišem, zamislite romane.
… Za Beogradom, naprotiv, vrlo žalim. To je jedina varoš danas u Evropi, gde bih još mogao da živim… Svakako samo da imam najpotrebnije za život, ja bih se opet vratio. Ovako, pokušaću da idem još dalje…˝
Novembar 1928-e Ivi Andriću:
“Zaista ne znam šta Vam je, da ste zanemeli celom svetu, pa i meni. Zar u Španiji, pa nemate vremena da mi bar koju reč napišete? Znate koliko bi me zanimalo da o tom bar, kad nećete o sebi, nešto čujem.
Ja sam ovde nešto nezdrav, sve kiše i magle. Gorko se pati zbog to malo položaja i sinekure…”
Januar 1929-e Andriću:
“Da Vam retko pišem, u ovom haosu, navikao sam se već, da Vas u pismima Slobodanu, u razgovoru sa Vidom, spominjem kao nekog Turčina (jeste) koji uživa sveta i kome je sve ravno.
Mislim da Vam je `karijera` sigurna, Vi umete i da sirotujete, pa šta Vam ko može? Gospodstvo Vam ne mogu oduzeti, mučno i tiho Vi ćete obilazeći svet, dostići nebrigu jednog kapućehaje…
Što se tiče žena, ne zaljubljujte se, ako ste čovek, a te lako varaju. Primite za gotovo i što nije znato. Ne pokazujte žene. To je najbolje za zdravlje, kao dobar ručak i kakva bezbrižnost? Ne ženite se pak nikako – to Vam je kao da imate malo dete. Briga. Ovo svakako molim Vas da ne ispričate nikad Vidi…”
Februar 1929-e Andriću:
“Ne bojim se ja, dragi Ivo, sirotinje, nego ja imam ženu. Ta žena ponašala se do sada kako samo naše žene (ostavimo sebi tu iluziju) znaju da se ponašaju prema mužu. Pa nije pravo da to do smrti čini, uz neudobnosti, sirotovanje i.t.d. Zato ja trazim mir. A njega nema, kod nas, nigde. U Berlinu nekako, u Beogradu biće bedno. Gore nego je bilo…”
1932-e Marko Ristić, kojeg je toliko podržavao, napisao je tekst “Protiv modernističke književnosti” u kojem na neprimeren način ruži Crnjanskog. Piše mu:
“Dragi Marko,
I ako to nisam želeo, čini mi se da ću biti primoran da, pred javnošću, raščistim sa Vama svoje književne račune.
…to Vas molim da ovim pismom prekinemo naše buržoasko prijateljstvo, razume se, sve do njegovih i najbanalnijih znakova…”
Marta 1937-e Andriću:
“ Setivši se da treba da čestitam ljudima Uskrs, setio sam se da to učinim pre svega i Vama, ali sam se setio i to da ste katolik i da sam zadocnio. Izvinite me, neprijatno mi je i žao. Uostalom, Hristos je isti, a ja i bez ironije Slobodanove, iskreno verujem da ste Vi jedini među nama ni Srbin ni Hrvat, nego oboje, pa primate uskršnju čestitku i zadocnelu od starog druga.
…Davno mi niste pisali i radovalo bi me kad bi jednog dana to nadoknadili…”
Februar 1939-e Andriću:
“Meni je, 14.februara, umrla mati, te Vam se zato nisam javio po povratku u Rim.
…Moja mati, celog svog života, ništa nije od mene tražila, samo to da u poslednjem času budem kraj nje. Tako se slučilo da ni to nisam mogao da izvedem, i to mi sada oduzima volju za sve…”
1939-e pismo Milanu Kašaninu:
“Nikoga nemam sa kim razgovaram, i živim potpuno usamljen. Mislim da smo mi jedna generacija, koja je došla iz haosa i koja će opet otići u haos…”
1954-e pismo Draganu Aćimoviću koji je Crnjankom u Parizu štampao antologiju pesama po izboru Crnjanskog:
“… Ja smatram, pošto je to Vaš rad, i to lep rad, da prvo treba da izvadite sve troškove…
Moja žena me moli da Vašoj gospođi zahvalim za poslate čarape… Molim Vas javite šta koštaju…
…mi, već MESECIMA ni jednog Srbina ili Jugoslovena nismo videli. Ni sa kim više ne opštimo.
Moja žena nije dobro, a ja na pitanja kako sam više ne odgovaram, ni prijateljima…”
Miloš Crnjanski sa suprugom
1955-e Aćimoviću:
“… Od svog brata iz Novog Sada čujem da je Vaše izdanje mojih pesama tamo među omladinom napravilo lom. Neka glumačka škola piše mi da `ne očajavam, da me oni vole kao divnog (sic) umetnika` itd…
…`Čovek sa kišobranom`, vele, M.Crnjanski je. Držim u ruci fotografski aparat, a ne kišobran. Nisam nikada bio Čemberlen.
Ja sve praštam mladosti pa mi je milo što me vole. I ja volim omladinu…”
1955-e Crnjanski dobija pismo od preduzeća “Minerva” u kojem traže odobrenje za ponovno štampanje “Seoba” i “Dnevnika o Čarnojeviću”:
“Poštovani gospodine,
…U vezi s tim najlepše Vas molimo da nam odgovorite slazete li se u principu s ovim našim predlogom, kao i to pristajete li da Vam honorar bude ovde deponovan u dinarima koje možete utrošiti i Vi i svako drugo lice koje Vi za to ovlastite…”
Crnjanski odgovara potvrdno i hoće samo male korekture teksta… u pismu Uglješi Krstiću iz “Minerve” između ostalog piše:
“…Što se tiče honorara, ja za visinu honorara nikad nisam pitao, pa ne pitam ni sada, kad sam u vrlo teškom materijalnom stanju. Moja je želja da knjige iziđu posle toliko godina, naročito obzirom za omladinu za koju imam veliku simpatiju…”
Minervina” izdanja imala su crteže autora umesto fotografija. Crnjanskom se to nije svidelo, ali je pristao. Crnjanski im piše marta 1956-e:
“….Meni je do Kosova ravno kako ću izgledati za daleka neka pokolenja, ja sam samo osetljiv, jako, na lepotu knjiga. Želim Vam dakle da Vaše izdanje bude lepo…”
Aćimovićevo pismo prijatelju o Crnjanskom (početkom 60-ih):
“… Crnjanskog je počela omladina (i komunistička) čitati oko 1949. i njegove knjige su postale retkost. Pokazalo se da je Crnjanski više tražen od Krleže i Andrića. Meni je Tasa Mladenović, u Parizu, rekao da on Crnjanskog smatra najvećim srpskim piscem (živim). Isto i Finci, takodje u Parizu… Ja znam šta su sve Crnjanskom nudili da se vrati u Jugoslaviju. On je odbio. Malo bi ko to učinio. Sad se stavite u kožu pisca koji živi za svoju publiku, sva je publika u zemlji a on živi kao prosjak u Londonu…”
Aćimovićevo pismo emigraciji koja napada Crnjankog zbog objavljivanja knjiga u SFRJ i mogućeg povratka u zemlju:
“Što se mene tiče, ja mislim da emigracija nema prava da zadržava jednog velikog pisca od njegove publike u zemlji kad ga već sama ne čita, niti mu pak omogućuje život. Da sam ja Crnjanski ne bih časio ni časa u emigraciij…”
1962-e u Johanesburgu Aćimović je zavšio štampu bibliofilskog izdanja “Lamenta nad Beogradom” u svojoj izdavačkoj kući “Garamond”. Crnjanskom se svidela knjiga, imao je tek poneku zamerku jer je do štampanja mnogo toga korigovao. Knjigu su slali na različite adrese kako je Crnjanski tražio. U jednom pismu Aćimović mu je šaljivo napisao:
“…što se tiče rasturanja knjige, učiniću kako tražite. Pošaljite mi adrese.
I ja se nadam da će Lament pasti na glavu Ristića Marka, kao grom iz vedra neba…”
Honorar za II deo Seoba isplaćen je Crnjanskom preko Jugoslovenske autorske agencije što je podrazumevalo da ne može dobiti honorar drugačije do ličnim preuzimanjem. Bio je ogorčen.
1963-e piše Aćimoviću:
…”U svemu tome nema nikakvog besa, nego ne dam se ponižavati za 70.godišnjicu…”
Na vest o smrti brata Joce piše njegovoj ženi Jovanki (1963):
“… U našim godinama smrt je prirodna…
Žalosno je što mi pišeš da je želeo da dođe do Londona a nije za to imao sredstava. To je znak našeg vremena. Ko sve nema. Meni je to tim više žalosno, što i ja u svojoj starosti, uz talambase slave prosjačim i gledam ženinu senku, kako do ponoći, sedi uz šivaću mašinu…
… Kad budem izišao iz ove postelje u park koji nam je blizu znam da ću ga sresti na prvoj klupi i videti da se smeška jer je ipak stigao, i ako u providnom odelu i ne plativši putnu kartu…”
Pismo Aćimoviću:
“…Ponovio sam da se držite štamparije, jer će Vam to omogućiti, ne samo da budete svoj krmanoš u životu, nego i da se bavite književnošću. Nemaština i ovakav život kakav, naprimer, i ja vodim, već 15 godina, to skoro isključuju. Što se i htelo…”
Crnjanski neće da tuži SKZ za neisplaćeni honorar zbog tragedije prouzrokovane zemljotresom u Skoplju.
Aćimović piše prijatelju u emigraciji:
“…napisao mi je`Posle tragedije u Skoplju neću se tužiti.` Eto, takvog su patriotu moji bivši prijatelji napali kao plaćenika, takvog pisca maltretira niko drugi do udruženje koje je osnovano da brani pisce, a sad treba i mi da ga pustimo niz vodu. Odista, u težoj situaciji nije bio ni Đura Jakšić!
Međutim, jedan mladi pisac, Srbin po imenu Doroslovac… uspeo je da plasira prevod njegovih Seoba kod jednog velikog izdavača u Nemačkoj…Crnjanski treba tamo da ide da ga vidi štampa i, među nama, ja ću mu pozajmiti za put….
Kako sam ja siromašniji od Srpskog narodnog odbora to ga ne mogu dovoljno pomoći već koliko za put, a on će se valjda pojaviti u nekom pohabanom odelu… Hoće li se… pronaći neki fond i pomoći najvećeg srpskog pesnika još u životu….”
1964-e Nikoli Miloševiću nakon što je objavio esej o njemu u časopisu “Delo”:
“…Kod nas kritičari obično nalaze ono što u knjizi nema, a ne vide ono što pisac želi da čitalac primeti da ima.
Vi ste, sa Vašim prikazom, bez obzira ko ste i kakva Vas budućnost čeka, nova i lepa pojava među našim kritičarima…”Crnjanski dobija poziv da prisustvuje na međunarodnom kongresu PEN-a na Bledu. Juna 1965-e piše Aćimoviću:
“…ni danas, na nekoliko dana pred polazak, ne znam da li ću ići na Bled…U svakom slučaju do septembra ići (ću) u posetu u Jugoslaviju. Ambasador koji se menja, pozvao me je u goste, lično. Proći ću dakle ulicama po kojima sam pre 30 godina hodao…”
Krajem jula 1965-e Crnjanski je kročio na tlo Jugoslavije. Nakon kraćeg odmora na moru, stiže u voljeni Beograd.
Izbor: Slavica Štulić
Izvor: ”Beskrajni plavi krug”- Radovan Popović
Biografija Miloša Crnjanskog je ovde
