“Mi smo uvek bili zajedno,
Daleki i sami zajedno”
…budi me Arsen u osam hiljada i neko jutro od našeg poslednjeg zagrljaja. Ni ovo jutro ne obećava rastanak…
Nebo svedoči uzaludnim strelama lovaca na ljubav.
Ona se ne da nasilnoj smrti.
Jedan okean i dve decenije, nekoliko bezimenih planina i onih sa imenom…
mnoštvo lažnih zagrljaja, hladnih zgužvanih postelja i Judinih poljubaca…
nisu nas razdvojili!
Pričaju priču dva slabića, kockara…dva lupeža.
Jezikom izdaje govore kukavice a da to ni ne znaju…
Sećaš se i dete smo svoje ubili. Pre rodjenja! Tada smo prestali da budemo lupeži i postali smo zločinci. Bez kazne! Da li?
Kazna je svako novo svitanje, pa i onda kada mi to ne priznajemo.
Priznanje je izvesnosti suvišno.
Otela nam se ljubav svakoj zamci, neželjena, “zakasnela”.
Da li? Nismo shvatili da ljubav uvek dolazi na vreme,
čak i onda kada mi ne mislimo tako? Ona nikada ne kasni niti
dolazi prerano! Ona zna! Mi ne znamo! Naše je samo da joj verujemo.
Zašto ne poslušamo onoga koji zna?
Izabrali smo “mudrost”, tog slepog vodiča i varalicu. Zar ne vidiš da ona pred ljubavlju kleči?
Mudrost se uvek kaje. Ljubav nikada!
I tako nam je neuspeo pokušaj ubistva, jer ljubav se “mudrošću” ne ubija!
Rane još uvek zjape duboke, nezalečene. Valjda zato što je je ujed ranjene zveri ubojitiji je od one zdrave, u punoj snazi. Izujedali smo se silno u želji da uništimo jedno drugo, da nas nema, da ne postojimo kad već ne možemo biti zajedno! Da li nismo mogli ili nismo smeli?
Sada glođemo odbačene kosti nekog neželjenog života i kukavički se lažemo:
da nam je dobro, da smo napravili pravi izbor i postupili “pametno.”
Lažemo sve dok nam nezvana munja ne osvetli stare tragove i na povratku se
nemilosrdno zabode pravo u srce …
Povedi me, ne boj se, uspravi se…udahni, uzmi me za ruku…
Čujes li me, ima li te, nema li te … igde … Prostreli gluvu noć zrakom nade.
Probudi me svojim nemirom, podseti me svojom pesmom … da sam postojala …
Zaborav je bolu najbolji prijatelj a čoveku najveći neprijatelj. Nedostojno je zaboraviti.
Valja nam uspravno živeti i krst svoj poneti…jer ko će?
Rastanak
Nismo znali da je ljubav dar od Boga, radi opstanka…pa ko se odazove…
a i da smo znali … bojim se opet bi smo je izdali i za lažni mir prodali!
“Mi smo uvek bili zajedno,
Daleki i sami zajedno”
…budi me Arsen u osam hiljada i neko jutro od našeg poslednjeg zagrljaja. Ni ovo jutro ne obećava rastanak…
Emilija Zukov
