“Videću je! – kličem ujutru, kad se iz sna probudim i s razdraganošću pogledam put jarkog sunca; videću je! I onda nemam više druge želje za čitav dan. Sve, sve je obuhvaćeno tim očekivanjem.”
“Jadi mladoga Vertera” J.V.Gete
Ako danas više pažnje poklanjamo pričama o Geteovoj poslednjoj ljubavi to je stoga što smo zajedno sa njim već u značajnoj meri odživeli njegovu mladalačku ljubav koju je pretočio u roman. Mlade generacije i sada sa zadovoljstvom mogu uživati u “ obradi najsvetlijeg među svim nagonima” (Gete), u Geteovoj priči o ljubavi. Geteova mladalačka, neostvarena ljubav dobila je svoj fascinirajući odušak od boli kroz “Jade mladoga Vertera”. Iako je njegova ljubav prema lepoj plavuši Loti u romanu nadograđena drugim značajnim događajima i nema potpuni identitet sa realnom patnjom prema Loti, kroz Vertera Gete nam je sveobuhvatno i veličanstveno predočio lepotu i vrednost ljubavi. Umeće voljenja stečeno uz Getea i sopstvenih iskustava, danas nadograđujemo i njegovim vrednim upuštanjima u veličinu ljubavi koja nije i ne treba da bude strana poznom dobu.
Koliko je generacija dobilo svoje značajne upute o ljubavi, ali i ljubavnim jadima, saživljavajući se sa Vertrerom: ljubav je lepa , poletna, prepuna nade, uobličava čovekovu ličnost, budi u njoj stvaralačko te se toplina srca pretače u milinu reči, u širinu sagledavanja stvarnosti, neuzvraćena ljubav boli, bori se i mora pronaći način kako da se osećaj beznađa prevaziđe. Treba sazreti da naučimo da volimo: voleti znači imati respekt prema osobi koja se voli – zaključio je Erih From, a respect podrazumeva da osobu sagledavamo onakvom kakva ona jeste. Sagledavanje drugog bez idealizacije olakšava nam emocionalne bure i neumerenosti kojima smo skloni.
Ljubav ne treba da bude “slepa” već obrnuto: bistro “viđenje”. Time se ne gubi draž ljubavnog života. Nećemo se lišiti bola, ali će bol imati meru koja je preko potrebna čoveku u svim domenima života i koja dubinski i sveobuhvatno sagledava naše življenje. Živeti sa osećanjem mere, čak i kada je ljubav u pitanju, omogućava nam da ne napuštamo sebe, ne gubimo sebe, jer bez sebstva živimo kao unezverene muve ili se poput mladog Vertera lišavamo života.
Sa koliko je istančanosti i strasti Gete dozvolio Verteru da voli Lotu pokazuje i to što je to jedna svetski poznata ljubav, ljubav koja pripada svima i kojoj se svi dive. Prve reakcije davnog 18.veka koje su izazvale modu samoubilačkih okončavanja ljubavnih jada prekinio je sam Gete jer mu je cilj bio suprotan: da se čovek liši nerazumnosti u ljubavi. Jasno je poručio da svaki čovek ima silnu želju da neizmerno voli i bude voljen, ali za put pročišćenja kojim je kroz Vertera samoga sebe priveo “razumu” poručio je svojim čitaocima: “…budi čovek i ne idi za njim”. Uostalom, zar se Verteru ne treba zameriti što nad veličinom i lepotom svoje ljubavi prema dražesnoj Loti pokazuje slabost, krajnju slabost. Veličina je i hrabrost pronaći mesto neuzvraćenoj ljubavi i od bola načiniti novu najezdu vrednih osećanja koja će te pokrenuti da hrliš životu još više.
Ko voli ženu (muškarca) počinje da voli i prirodu, detaljno posmatra sve oko sebe kao što se zagleda u lice voljene, prati svaki njen pokret, osluškuje svaku izgovorenu reč. Geteov Verter govori: “…još nikad mi čuvstvo za prirodu (sve do poslednjeg kamička, do one najmanje travčice) nije bilo potpunije i svesrdnije…” Ko voli počinje u svom ushićenju i samoga sebe neizmerno da voli, da „samom sebi dragocen postaje“, „sebe samog obožava“.
Tu punoću življenja Verter je propratio rečima: „Šta bi…svet bio u srcu našem bez ljubavi?“, kao i da „sreća naša zavisi isključivo od srca našega“. Verter u svojoj ljubavi i strasti gubi osećanje mere, sve više voli iako Lota ima verenika o kome sa poštovanjem priča. Voli i njenu stabilnu i vernu priču, voli svaki njen pokret, pogled, pogled drugog na nju…Svestan je da je već „luda“, ali nije u moći da zaustavi strast, za njega nije moguće okrenuti se bilo kojoj drugoj ženi, niti skrenuti misao dalje od osećanja prema Loti. On ne vidi izlaz „sem groba“. Jer : „Avaj, ta praznina, ta grozna praznina koju osećam ovde, u grudima. Često pomišljam: nju da mi je samo jedared, jedan jedini put, da stegnem na srce ovo, ispunila bi se sva ta praznina!“.
Verter toliko voli, toliko ljubavi u sebi nosi da budući da je ne može dati već samo u sebi čuvati, svoju ljubav počinje da doživljava kao da je „ništa“. Umoran je od mašte. Sve više čezne da se uspavan i ne probudi. Ljubav se pretvorila u tešku patnju. On ne vidi izlaza, bludi, počinje samog sebe da se plaši, „ne želi ništa“. Rešio je da umre onog dana kada će Lotu videti poslednji put. Oseća da u trenutku kad Lota odlazi sa svojim verenikom postaje suvišan, suvišan za svet u kojem je i na društvenom planu postao gubitnik.
Jedna čaša vina, pucanj i to je kraj jedne velike ljubavi i jednog života. Većina čitalaca i ne obraća pažnju na dodatni problem (društvena uvreda) Vertera jer je Verter u toj meri srastao sa osećanjem ljubavi koja nam uvek privlači pažnju više od svega drugoga i koju i mi tražimo za sebe. Mi volimo Vertera koji voli, jer smo radi da nas neko voli poput njega, mi plačemo s njim jer nas boli svaka mogućnost da nam ljubav bude neuzvraćena ili da u životu budemo uskraćeni za tako veliku ljubav.
Duša prepunjena ljubavlju u jednom trenutku gubi smisao, duša bi da se odmori, opsesija postaje jad. A jad po jad i duša postaje prepuna boli, beznađa, mučnine, vrtloga i duša bi da se odmori. Verter bira: uništava dušu koja je nadarena za još mnoge draži i lepote. Umoran i brzoplet jer je uveren da duša ne može dalje, zaustavlja život, svoj život koji će za posledicu imati još malo Lotine uznemirenosti. Ko poput Vertera ume da tako tanano voli mogao je sebi i drugima podariti još pregršt lepog i dragog nam osećanja ljubavi. Ali tada, i Geteu se žuri da se razračuna sa preteranom osetljivošću. Ubija svog Vertera i postaje jak. Gete ubija svog umetničkog heroja i poručuje da je lepota i draž ljubavi u prepuštanju koje ume da se zaustavi baš tad i baš tamo gde se može započeti nova dragocenost življenja.
Svako nam jutro donosi svitanje, svakog se jutra radosno osvetlimo suncem i iščekujmo:
Videću je!!!
Videću ga!!!
Ne zaustavljajmo se u radosti svitanja sve dok je života.
