Milena je beogradsko dete koje nikad nije napustilo svoj rodni, voljeni grad. Tu je njena baza iz koje se svojim delom raširila prostorom cele Jugoslavije, a i svet je spoznao njenu vrednost. Ušla je u sve domove, punila bioskope i pozorišta. Vedrina njenog duha i stalna žeđ sa stvaranjem učinili su da godine ne umanje njenu vrednost i da sa ponosom uvek može da izađe pred publiku koja od nje očekuje mnogo, a ona uvek ima u sebi više od očekivanog.
Rodila se 05.oktobra 1940-e godine u skromnoj porodici. Otac Milenko je bio fudbaler koga je bolest omela u karijeri, majka Ana je imala duh savremene žene iako je odustala je od svog pevačkog talenta zarad porodice, a brat Rade je poput oca voleo sport. Zahvaljujući svojoj porodici Milena je razvijala svoj talenat. Nisu joj bili prepreka, već podrška. Njena tetka je odvela da procene koliko je talentovana za balet , jer je u njoj prepoznala dar koji treba negovati. Tako će Milena pored osnovne škole ići i u baletsku školu. Vreme joj je bilo ispunjenjeno, bila je angažovana po ceo dan. Uveče je često išla da gleda predstave u Narodnom pozorištu jer su učenici baletske škole dobijali besplatne karte, naravno za treću galeriju. Učeći balet sanjala je o slavi jedne balerine, ali je i spoznala draži umetnosti, kao i koliko truda treba uložiti da bi se ostvario… Životne okolnosti povele su je putem njenog neizmernog talenta: gluma. Pohađala je Prvu muški gimnaziju. Ubrzo joj se pružila prilika da učestvuje na modnoj reviji. Zapažena je svojom lepotom i skladnom građom, kao i hodom koji za nju nije bio problem.
U tada popularnom časopisu “Duga” (1956) objavljena je njena fotografija na naslovnoj strani. Time je postala poznata širokoj javnosti. Svidela se režiseru Františeku Čapu koji je tada počeo da radi na filmu “Vrata ostaju otvorena”. Iako je izašao konkurs za audiciju, odlučio je da potraži Milenu lično. Došao je u baletsku školu, porazgovarao sa njom i ponudio joj ulogu u filmu. Imala je tada svega šesnaest godina. Nešto pre toga došao je Đuzepe de Santis da proceni da li može da igra u filmu “Cesta duga godinu dana”. Bila je suviše mlada za tu ulogu. Njena nastavnica baleta takođe je u njoj prepoznala dar za glumu. Film “Vrata ostaju otvorena” snimljen je u Sarajevu u produkciji “Bosna filma”, za veme njenog raspusta. Milena je dobro odigrala svoju ulogu. Vratila se u Beograd i nastavila predjašnji život. Nije pridavala previše značaja tome. I to je dobro, jer je sa takvim stavom nastavila normalno da se razvija i sačeka svoje vreme.
Njen san o slavnoj balerini počeće da se pretvorara sa novim ponudama u san o velikoj glumici. Ubrzo će san postati java. Nakon debitantskog filma slede nove ponude i novi filmovi. Već 1960-e snimiće filmove: “Diližansa snova”, “Bolje je umreti” i “Zajednički stan”. Milena je postala slavna, ali još uvek nije verovala da joj je karijera zagarantovana.
Odlučila je da završi studije glume kako bi mogla da napreduje i gradi sebe kroz kvalitet. Pritom nije prestajala da snima, imala je zaista neizmernu energiju. Priča se da je zbog dužeg odsustvovanja izbačena sa Akademije, ali da su je posle molili da se vrati. Milena je odbila.
U privatnom životu nije došlo do promena u njenom karakteru. Slava i nove uloge bile su su za nju samo izazov za nova ostvarenja. Posao je ozbiljno shvatala, temeljno se pripremala za svaku ulogu. Nije smatrala da u svom privatnom životu treba da postane neko drugi, ostala je prirodna, jednostavna, neposredna i dobra osoba. Kroz njene intervjue dobili smo potvdu da je reč o osobi koja ima sve ljudske kvalitete.
Milena je u jednom od svojih intervjua rekla kako je “ imala sreću da se rodi u zdravoj porodici… Roditelji su mi bili pravi i objektivni kritičari.” Milena smatra da se vaspitanje stiče u kući u ranim godinama života. Njeni roditelji su vaspitali “zlatno dete” koje će se razviti u karakternu osobu koja ima zdrav odnos prema životu i poslu.
Njena šesnaesta , kako sama kaže, nezaboravna godina koja je uvela u svet umetnosti, uvela je i u ljubavni život. Tada je doživela svoje prvo ljubavno iskustvo. Prva ljubav bila je platonska, ali dovoljno jaka da je i u svojim intervjuima govorila o njoj. Bila je to dražesna spoznaja ljubavi. O svojoj prvoj ljubavi govorila je za časopis Ellle. Zaljubila se u dečka koji za to nije ni znao. Ona je volela sama, drhteći prolazila pored njega… bila je ushićena kad ga vidi… ali kako se sve zavrsavalo na njenim udaljenim pogledima postao je, kako sama kaže, njena “tiha patnja” koja je trajala pune dve godine.
Milena se udaje u svojoj dvadesetoj godini za režisera Purišu Đorđevića. Brak je trajao nekoliko godina.
Puriša Đorđević je u intervjuu za “Politiku”(2014) rekao da je Milena bila njegova najveća ljubav. Naveo je i razlog njihovog razilaženja: “ Išli smo iz filma u film. Ali kad sam primetio da joj smetam i da po mnogo čemu nisam čovek za nju – prijateljski smo se razišli”.
Milena se ponovo udaje za privlačnog režisera Vojislava Kokana Rakonjca. Vojislav je umro mlad, u svojoj 34-oj godini (1969). Rakonjac će realizovati i divan televizijski serijal za decu ,od 165 epizoda, pod imenom “Laku noc, deco”(1966-67). U serijalu učestvuje Milena.
Počev od 1962-e godine kada je dobila nagradu “Zlatna arena” na Filmskom festivalu u Puli za film “Prekobrojna” u režiji Branka Bauera, Milenina karijera je u stalnom usponu. Snima 60-ih “Kozaru”…”Rodopije”…”Čovek nije tica”…”Narodni poslanik”…”Čovik od svita”…”Nemirni”(režija Vojislav Kokan Rakonjac)… ”Jutro” (nagrada na Filmskom festivalu u Veneciji)…Švabica”…”Zaseda”…”Horoskop” (1969)… “Bitka na Neretvi”.
Na snimanju filma “Horoskop” Milena se upoznala sa Draganom Nikolićem. Iz prijateljstva nastala je ljubav koju su bez pompe ozvaničili … Ponekad su radili zajedno, ali je svako od njih ipak išao svojim putem. Ostali su nerazdvojni sve do Draganove smrti.
Od 1971-e počinje da glumi i u pozorštu, najpre u “Ateljeu 212”, potom u “Zvezdara teatru”… Igraće u predstavama: … “Čudo u šarganu”, “Crnjanski ili lako je Andriću”, “Dekameron”, ”Urnebesna komedija”, “Milena u svetu muškaraca”, “Ćelava pevačica”… 2011-e “Harold i Mod”…
Broj filmova koje je snimila 70-ih govore o njenoj neumonoj umetničkoj duši. Tako i toliko može da se radi samo posao koji se voli. Pobrojavati sve njene filmove je dugo, pomenućemo samo neke: “Misterija organizma” (kultni film Makavejeva koji je kod nas bio dugo zabranjen, a u svetu je imao veliku gledanost), “Biciklisti” (zlatna arena na Festivalu u Puli i titula prve dame Jugoslavije na filmskim susretima u Nišu)…”Sutjeska”, “Ljubavni život Ljubomira Trajkovića”…”Poseban tretman” (kandidat za Zlatni globus za najbolji strani film, nagrada za najbolju sporednu glumicu na Kanskom festivalu)…
Na televiziji nas je sa suprugom Draganom Nikolićem dve godine (1972-1974) zabavljala u šou programu “Obraz uz obraz” koji je stekao ogromnu popularnost. Gledali smo je u serijama “Povratak otpisanih”…”Priče iz nepričave”…”Frka”…
Milena znatno manje snima 90-ih ali se ipak pojavljuje u ponekom filmu, a njena pojava je uvek dobro dočekana kod publike. Pomenućemo film “Sekula se opet ženi”,“Policajac sa Banovog brda”, “Bure baruta”…
Milenine uloge su raznolike, tokom njene duge karijere videli smo je u partizanskim filmovima, glumila je raznovrsne likove iz svakidašnjeg života, njoj drage humoristične uloge, istorijske ličnosti…
Dobitnica je velikog broja nagrada: “Zlatni David”(1978) kao najbolja evropska glumica za ulogu u koprodukcionom filmu češke i američke produkcije “Voda nešto nosi”,” nagrada “Pavla Vuisića”, ”Žanka Stokić”(2004),”Zlatni ćuran”(2012), “Statueta Joakim Vujić”(2013)”, “Beogradski pobednik” (2015), ”Dobričin prsten” (2016), “Nušićeva nagrada” (2017).
Marta 2016-e godine umro je njen voljeni suprug Dragan Nikolić. Uprkos velikom bolu, nastaviće da radi na oživljavanju svega što je vezano za Draganov život. Bori se i protiv bolesti svojim najjačim oružjem – sećanjima na ljubav i ljubav prema glumi. Svoju hrabrost i borbenost pokazala je i u ranijem susretu sa teškom bolešću. Ona priznaje da joj je tada bilo lakše, jer joj je Gaga bio podrška. Njen moto je da je ljubav, osmeh i rad pokretač života, ali i lek kad naiđu nedaće.
2017-e objavljena je monografija “Milena Dravić – više od umetnosti” autorke Tatjane Nježić. Monografija je objavljena u ediciji “Joakimovi potomci”.
Milena je doista “više od umetnosti” jer osim svoje beskrajno vredne glumačke karijere, pokazala je, u svim svojim pričama o sebi kao i drugih o njoj, da je kompletna ličnost- obrazovana, umerena, jaka, borbena, ali i nežna, puna razumevanja, spremna da pomogne. Milena je žena koja ume da voli… svojim životom podarila je i nama najlepšu i navredniju “definiciju” ljubavi.
Slavica Štulić
Pismo Milene Dravić povodom Nušićeve nagrade
Vest da sam laureat Nušieve nagrade za životno delo mi je, uz radost i čast, izmamila i osmeh. Jer moj se životni put sa Nušićevim delom ukrstio više puta. I uvek je to bivalo za mene važno. Što bi rekao narod – sudbonosno.
Na Akademiji sam polagala prijemni sa monologom iz “Gospođe ministarke”.Bilo je to dosta neobično. Jer mladi, daroviti ljudi koji su nastojali da zakorače u svet glumačke umetnosti su za taj prvi ispit – koji se najčešćedoživljavao kao pitanje života I smrti – birali tekstove, odnosno monologue drugačijeg tipa. Šekspira, Ibzena, Čehova… A ja eto – Nušića. Teško mi je bilo raconalno to razložiti i objasniti. A izašto bi?Jednostavno, vuklo me je.
Ukrstili su nam se putevi i kad sam snimala TV dramu “Gospođa ministarka” u režiji Zdravka Šotre. Divna ekipa, svojski se radilo. I, u jednom trenutku, ja – kako to kažu ova današnja deca koja barataju novim informatičkim tehnologijama – “zabagujem”. I to žestoko. Do odustajanja!
Kad, šta je bilo? Ministarka me tj. Nušić, vratila na jedan problem, jedno nerešeno pitanje iz mog inače lepog i radosnog detinjstva. Nehotičan, ali nemio događaj zbio se – gle čuda – u Nušićevoj ulici I urezao u moju dečju podsvest. I ostao bi tamo da nije bilo uloge Ministarke i moje prijateljice, odličnog psihologa, uz čiju pomoć sam sve skupa razrešila. Vratio me, dakle, Nušić da sama u sebi, i sama sa sobom, razrešim šta treba. Jer, drugačije, odakle ti pravo da se obraćaš drugima.
Pomogao mi je Nušić onomad, na prijemnom, pa tada da postanem bliža sebi samoj…
I treće, da ne nabrajam dalje, naš zajedniči imenitelj – komedija. Ozbiljan je to žanr. Žestok i dubok. Uzvišen…
Najlepše u pravoj komediji je pobeda života! Smeh i duhovitost – uvek uzvišena ako jeste duhovitost – koji su u sebe saželi i svu težinu i gorčinu. BlistaveiI svevremene Nušićeve komedije su i dijagnoza teških, opakih rana naših života. I nekad i sad. Neka mi bude dozvoljeno da kažem da je ovom nagradom, uz mene, priznanje dobio i istinski smeh – sva njegova pamet, lepota i snaga…
Izvor: Gloria magazine Srbija
