Znate, više me ne spominjete, i ja moram da vas podsetim na sebe. Ne verujem da vam je “tablica gloženja” oduzela pamćenje, ali nešto ipak jeste. Podsetiću vas:
Ja sam Pipi Dugačka Čarapa, ona slatka, mala pegava devojčica. Kosa mi je riđa, odnosno kao boja šargarepe, a to je retkost. Ne smete da kažete Riđuša, smešna Riđuša. Verujem da ste zapamtili, a ako niste znajte da ću da vas okačim na drvo ako vam tako nešto padne na pamet. Moja čuvena frizura koju sam stalno nosila, osim kad sam išla u goste (ali to je bilo samo jednom i to možete i da zaboravite) su dve kratke, stegnute i razbacane pletenice. Takva mi je kosa, nemirna na mene, i morala sam da je obuzdam pomalo. Zanemarimo da li su kike bile spuštene ili podignute, to je već njihova stvar.
Nos mi je kao krompirić i zato mi tako dobro stoje pege. Imala sam stila, znala sam kako dete treba da se obuče. Uostalom imala sam devetogodišnje iskustvo, proputovanje morima i kroz ne znam (još uvek ne znam da brojim) koliko zemalja. Nosila sam veliki damski šešir kad mi dune, ali zato uvek i uvek dve različite dugačke čarape kako bi mi sva deca sveta zapamtila ime i crvene cipele u kojima prsti mogu da se meškolje jer je moj tata bio pametan čovek i unapred mi je kupio cipele koje ću nositi kad porastem. On je bio pametan, kao i svi moreplovci, samo ja ga nisam poslušala i ostala sam zauvek devojčica koja čeka tatu koji je ostao na nekom moru. Svidela su mi se vaša divljenja, zato ostah devojčica. A vi, tek još ponešto naučiste i zaboraviste me. Dolazila su druga deca, ona su me volela i to me je tešilo iako i ja i moja lutka imamo veliku konkurenciju i nisam baš na prvom mestu. Ipak, ja sam tužna jer ste me vi koji ste odrasli zaboravili.…
Da ja vas pitam: kako je moguće da su me zavolela sva deca sveta, pa naravno i deca Jugoslavije, a sad kad su ta deca odrasla ni ne spomenu me? Nešto mi se tu ne sviđa. Ipak bi bila velika šteta da tako ostane.
Ja vas volim više od svojih ludorija, a vi ste me zbog njih voleli. Da sredimo stvari. Podsetiću ja vas. Slatko ste se smejali mojim dogodovštinama, zavideli Aniki i Tomiju što niste u blizini moje kuće da se igrate samnom, mogli ste samo da slušate kakav sam ja heroj bila, kakva čudna devojčica što ima za prijatelja gospodina majmuna u žutom kaputiću. Imala sam, naravno da imam i sad, lepog konja koji je samnom jurio brže od vetra. Polivala sam cveće kad pada kiša jer sam planirala da ga polijem i jedna obična kiša nije mogla da mi uskrati to zadovoljstvo. Kad hoću hodam unazad, jer živim u slobodnoj zemlji…Da li vam se povratilo pamćenje? I verovanje!!!
Meni uopšte nije važno što ste vi odrasli, a što sam ja uvek ili zauvek devojčica. Zašto je vama važno, ne znam. Mislim da ste glupi. Ako ste proputovali malo sveta videli ste kakvih sve čudesa ima. Ne sećate se ko vam je prvi otkrio tajnu sveta? To nije fer. Nije pravedno. I kakvi ste vi to prijatelji? Hajde, bez brige, znate već mene, sve ću zaboraviti i ponovo početi da pričam svoje stare priče. Vratite se! Šta nam fali? Sve je dobro! Pored mene nižu se radosti, uspesi, umori i nagrade. Šta ćeš više? Gde to ima? Da nisam Pipi bilo bi me stid što vas podsećam na sebe. Ali jesam: i zato hajde da se zabavljamo! Znate tako se radi u dalekoj Indiji. I kad se stidiš ne stidiš se. Dobro, lažem, ali baš bi bilo lepo da je tako barem u Indiji. A i poneka laž je zabavna.
U onoj mojoj velikoj kuhinji, sto je ostao mali, spremiću vam na podu gomilu kolača. Zamesiću testo nogama, tako je brže, zar ne? Ko zna koliko će vas doći, a i ja jedem dok ne postanem četvrtasta. Odmorićemo uz kolače, pa idemo kroz šumu na sunčani proplanak na piknik. Kad tamo, ponovo ona nikad viđena gozba koju samo ja umem da spremim…Možete kad god poželite da kažete: Ovog vikenda napravićemo “Pipi gozbu”. Zapravo, bio bi red da se tako družite, a i da se ispravno služite imenima. Ako je gozba neviđena onda se zove Pipina i tačka.
Posle ću da vam pokažem kako se leti. Podsetite me samo da mašem rukama…
Mogli biste ponovo da me vodite u “surkus”, volela bih da im malo popravim repertoar jer će izgleda nestati.
Da ne zaboravim, kad idete u goste udesite se: crnom kredom obrve, crvenom kredom usnice i nokte, raspustite kosu i obavezno stavite na glavu veliki šešir.
Pošto ja više ne idem u goste mogli biste da mi ispričate šta ste sve hteli da uradite a niste smeli jer umete lepo da se ponašate.
I samo još nešto, ja ću da pevam, a vi se sami setite šta sam uradila nešto pre no što sam zapevala ovu pesmu:
Gori vatra,
gori jasno,
gori u hiljadama plamenova,
gori za tebe, gori za mene
gori za sve koji igraju!
Ako se niste setili sa vašom pameću stvarno nešto nije u redu, a gospođa Astrid Lindgren zalud vam je pričala o meni. Od nje niste naučili da je “detetu mesto u svetu, a svetu je mesto u detetu”(A.Lindgren). Za vašu pamet i zdravlje korisno bi bilo da često razmišljate ili bar pomislite na mene.
Nije fer, ako je to nemoguće!!!
Astrid Lindgren 1924
P.S. Astrid Lindgren (1907-2002) je poznata švedska književnica za decu i mlade. Knjiga “Pipi Dugačka Čarapa” učinila je legendarnim piscem za decu. Priča o Pipi nastala je u vremenu kada je njena teško obolela ćerka Karin (upala pluća) poželela da joj priča neku priču. Izmišljala je lepe priče najpre svojoj deci i tako je nastavila da smišlja predivne priče-romane o deci i mladima kroz ceo svoj život. Priče o Pipi objedinila je docnije u roman i objavila 1945.godine. Roman je preveden na 60 jezika.
Ja sam pročitala verovatno prvo izdanje ove knjige u Jugoslaviji iz 1963.godine u izdanju biblioteke Zlatno kolo (Mlado pokolenje-Beograd) u prevodu Čedomira Cvetkovića sa švedskog jezika. Zanimljivo je da je knjigu dobila moja sestra kao nagradu za osvojeno drugo mesto na takmičenju “ U tačnom i brzom računanju sa učilom” (sećate se našeg vežbanja “ko pre”i učitelja sa sekundarom u ruci) 1966.godine. Iako Pipi nije znala da računa, pobednici na takmičenju iz matematike dobijali su ovu knjigu.
Tako sam sticajem okolnosti knjigu o dragoj Pipi pročitala u ranijem uzrastu od starije sestre. Ni ja, a verujem ni jedno dete, nisam rekla ”da” kad me je Pipi na kraju knjige pitala hoću li i ja poput nje postati kad odrastem razbojnik. U njenoj mašti pravi razbojnik ne postoji. Na nama je bilo samo da se slatko smejemo…i zavolimo život.
Pipi je revolucionarna knjiga za decu. Sve što Pipi radi nije preporučljivo ali i kao dete svestan si toga. Voliš je zarad čudesnog sveta u kojem živi, potpuno slobodna, vedra, svojeglava, hrabra i snažna. Oko nje nema borbe između zla i dobra, tu je čista i nepatvorena priroda i do vrhunca maštovito dete koje sebe i okolinu zabavlja i koja nas indirektno uvodi u zdrav i kreativan život u društvu (ne samo dok smo deca, već za čitav život). Stoga Vas i pozvah da je se setite.
Astrid Lindgren je plodna i uspešna knjževnica za decu i mlade (Karison na krovu, Emil u Lonerbergu….). Knjige su joj objavljivane u milionskim tiražima. Snimljeni su filmovi po njenim romanima, a neki njeni likovi su postali deo crtanih filmova za decu. Dobitnik je mnogih nagrada za književnost, a dve prestižne nagrade za književnost u Švedskoj nose njeno ime. Kao neumorni borac za prava i zaštitu prava dece dobila je Nobelovu nagradu 1994.godine. U Stokholmu postoji atraktivni park koji je napravljen po ugledu na njeno stvaralaštvo, kojim je predstavljeno njeno viđenje dečjeg univerzuma. Park je najposećenije mesto u gradu.
