Ranih šezdsetih jos uvek nismo imali mnogo izbora kad je nabavka obuće u pitanju. Borovo, Leda i Obuća Beograd su bili glavni snabdevači naših prodavnica. Sećam se da je Borovo bilo na lošem glasu medu mojim drugaricama i bila bih skoro očajna kad bi mi roditelji kupili cipele u “Borovu”. Na moju nesreću njihova prodavnica je bila u zgradi u kojoj smo stanovali tako da sam ja česće dobijala “Borovo” cipele nego sto bih možda inače. Verovatno je to bila kvalitetna obuća ali definitno nije pratila modne trendove.
U svakom slučaju iz “Borova” su izašle nezaboravne “Borosane” kojima sasvim nepravedno nije pripala svetska slava. To je neobično udobna obuca, pretežno platnena za one koji provode mnogo vremena na nogama. Imaju ortopedsku petu, otvore na prstima i peti i mislim da su ispunile svoju svrhu i olakšale duge sate stajanja milionima nogu.
Krajem šezddesetih smo počeli da putujemo u Trst i naravno masovno poludeli za neprikosnovenom italijanskom obućom. Kasnije, kad sam obišla veliki deo sveta, osvedočila sam se da je italijanska obuća cenjena kao najbolja, svuda od Londona, preko Njujorka, Pariza a iz nekog jos uvek nepoznatog razloga obućari su većinom italijani i tek u poslednje vreme polako im zanat uzimaju Azijati.
Nameće se zaključak da ima neka tajna veza izmedju Italijana i obuće. Mozda je neko pronikao u tu tajnu, ja priznajem da još uvek nisam…
Kada je voz Beograd-Trst postao nasa lako dostupna realnost i kad se nas standard naglo poboljšao nositi domace cipele graničilo se sa neukusom ili odavalo lošije finansijsko stanje vlasnika.
Istinu govoreći, nasa je obuća zaista bila daleko i po dizajnu i udobnosti od italijanske. Uz to, praćenje mode je oduvek bilo veoma važno za nas i počesto se i gladovalo po cenu “krpica” i “cipelica”. Rano smo shvatili da ma kako skupu i modernu odeću nosili, ako nam cipele nisu “top” celokupni utisak koji ostavljamo je veoma neprivlačan. Obrnuto, čak ako nosimo prosečnu odeću, a cipele su “šik” odajemo utisak osobe koja zna sta je vašno i koja izgleda “tip- top”!
Moje prvo otkrice zenske pakosti, vezano je upravo za obuću i to onu iz Trsta! Imali smo drugaricu u osnovnoj školi koja se bogato i moderno oblačila. Imala je divnu garderobu i mnoštvo cipela. Ja sam se iskeno divila toj kolekciji koja joj je, uzgled budi rečeno, lepo pristajala jer je bila zgodna devojčica i veoma sam se začudila komentarima nekih od naših drugarica : “Pih to su sve cipele sa “Ponto Rosi” jeftine i bezvredne.” Sad se pitam otkud su znale?
Ponto Rosi je pijaca u Trstu koju bi subotom ujutru pretrpali Jugosloveni, tek pristigli noćnim vozovima, podbulih crvenih očiju od nespavanja. Tu je pazarila većina a bilo je i takvih, i ja sam ih poznavala, koji bi potrošili celu platu na jedan par čizmica. Bila je to verovatno stvar prestiža, možda i stvar ljubavi prema lepim i skupim stvarima a verujem da je bilo najvise kompleksa malog naroda, koji se možda i nesvesno, trudio da nadomesti tu nepostojeću manu “firmiranim” stvarima…i tako sve do danas…
Cipele sezdesetih godina
Špicaste cipele sezdesetih su se zvale “šimike” i meni su lično bile smešne, pogotovu muške! Zenske, ako nisu bile preterano špicaste, su mi se činile vrlo elegantneim i rado sam ih isprobavala pred ogledalom zajedno sa maminim haljinama. Naravno probe su se odvijale kad je mama bila van kuće.
Cipele koje su mi bile najdraže kupljene u Beogradu pocetkom sedamdesetih kad su se italijanske cipele pocele uvoziti kod nas. Bile su crne sa malom snalicom i meke i udobne kao rukavice. Mnogo sam ih volela. Mnogo vise odsportskih, zaobljenog vrha koje bile hit malo pre toga i koje sam kupila u Trstu. Sećam se da su me zaustavljali na ulici da me pitaju gde sam ih kupila, a ja ih nosila samo zato sto su bile moderne. Volela sam one druge.
Posle toga nosila sam samo ono što sam volela…”teranje mode” sam ostavljala drugima.
Ne sećam se tačno kada su patike ušle modu. Da li je to bilo kasnih sedamdesetih ili početkom osamdesetih? Sećam se samo da je u mom detinjstvu i ranoj mladosti (sredina sedamdesetih) bilo nezamislivo nositi ekstremno sportsku obucu iz jednostavnog razloga jer je odeća bila pretezno elegantna.
Uz farmerke smo nosili mokasine ili cipele na šniranje koje su naginjale na stranu elegantnih više nego na stranu polusportskih.Moje prve cipele sa visokom potpeticom su bile crne i jednostavne. Dobila sam ih kad sam napunila osamnaest godina i po tome sam znala da sad ulazim u žensku armiju odraslih. Prijalo mi je to saznanje naravno, jer u tom dobu se jos uvek čezne za zrelošću i ulazak u svet odraslih se smatra velikim i sto je najvažnije, dugo čekanim…ništa tada ne znamo o dolazecoj čeznji za detinjstvom i mladošću…
