Najbolje je tako – biti u centru zbivanja a neviljiv, nekako zaklonjen po strani. Osluskuješ, posmatras, pružaš utočište i utehu a nisi pod jakim svetlima velegrada.

Takva je Višnjićeva ulica u kojoj sam odrasla. Njome je povučena vertikalna crta od mog detinjstva do neba kao granice, baš kako i sama teče od Dušanove do Studentskog trga. Na meni je bilo da izaberem stepenicu na kojoj ću se zaustaviti na lestvici uzrastanja unutra, na ono spolja nisam mogla uticati.

Hodam danas lagano od turskog turbeta naniže tražeći ostatke fasada i osmeha iz “onih” vremena…

Prijatno me iznenadi lepet krila uplašenog leptira koji kao da pokazuje put … preko Simine, Jevremove, Jovanove i Strahinića Bana do Dušanove…

Put se nekada činio tako dug, da se samo sa tatom kao upravljačem sanki mogao preći uz obaveznu viku “kalpiiiiiiiiiiiiiis”…  Sad tek vidim da sam možda mogla i sama. Nije taj put baš toliko dug kao što se čini kad su oči manje a korak kraći …

Ostale su iste neke fasade i osmesi, možda su boje malo tamnije a lica su jednako mlada, samo više nisu naša …

Lenjost jesenjeg popodneva, razbije tek poneki automobil i danas kao i davnih šezdesetih … Graja dece u školskom dvorišu je najveća buka u Višnjićevoj nekad i sad… Graja koja podseća da svet neće stati kad nas jednom ne bude bilo, da će senke nove mladosti ljubiti po našim ćoškovima, šetati svoje bebe i pričati im kako je bilo nekada, u njihovo vreme …

O “našem vremenu” šaputaće izgubljeni klikeri i preplašene lutke, dobro sakriveni od vremena koja dolaze, vremena brzih, nezasitih i nepoznatih …

Pod prozorima su me dozivale drugarice, kad su htele da im se pridružim u igri. Nikada kasnije u životu, moje ime nije zvučalo tako nevino i sveže kao tada, uzvikivano tim glasovima dragih likova iz mog detinjstva željnih igre i radosti koju ona donosi!

Samo se Višnjićevom moje ime tako glasno razlivalo letnjom sparinom ili ledilo zimskim dahom i nikad više i nigde više … a ipak, i danas, jasno čujem te glasove, davno već sazrele, a u mom sećanju tako mlade i sveže u dozivanju da se igramo…

Da se igramo … dok postojimo!

*****

 

Višnjicevom kao uspavani potok klizi moje detinjstvo u nepoznati nemir dolazeceg …

 

Emilija Zukov