Zvezdano nebo

„Noć je uzvišena, dan je lep.“ (I.Kant)

Volim ovo naše nebo i naučno i nenaučno. Uglavnom zaboravljam na ponešto znanja što ga stekoh i družim se sa nebom bezazleno (iako su osnove znanja utkane i u moju bezazlenost) .
Uživam nemušto u mnogobrojnim nijansama plavetnila, beličastim gustinama, tamnim oblacima, bljesku sunca što spušta mi pogled, nebeskom sivilu (kad pada kiša) koje se spušta do zemljinog tla, rumenom nebu za koje stari kažu da najavljuje rat, a ja da najavljuje buđenje vatre u meni i svima onima koji u tom trenutku gledaju u nebo…osećam bliskost sa njima, vatre nam se druže…noći zvezdanog neba i meseca što bude znatiželju, maštu, izmamljuju reči, razmišljanje o dubinama sopstvene duše, večnosti, smislu, nadi…Volim “kada se treperavi zraci zvezda probijaju kroz smeđe noćne senke a mesec stoji usamljen na vidiku…“ (I.Kant)…noći kad munje zamene svetiljke u sobama, najavljujući govor neba – grmljavinu, sve jaču, sve čujniju…nezaboravne slike i doživljaji uzvišenosti sa zvezdanog neba. Priroda uvek nešto daje ali i traži od nas. A mi joj dajemo šta umemo: divljenje, pesmu, sliku, muziku ili naučno objašnjenje.

Mudrost neba pripada naučnicima. Do astronomije (zakon o zvezdama) prošlo je mnogo vremena. Hiljadama godina nadareni ljudi zapisivali su tragove svojih pogleda o proučavanju neba.

Spomenućemo samo poslednjeg helenistu Klaudija Ptolomeja iz Aleksandrije koji je sakupio sva dotadašnja znanja i objavio ih u knjizi „Almagest“ 150. godine. Tvrdio je da su zvezde zakačene za nebesku sferu (geocentrični sistem sveta), pobrojao oko 48 sazveždja (sazveždja su viđena kao figure stvorene u ljudskoj mašti od kojih su neka poznata još iz stare Mesopotamije, da bi ih savremena dostignuća definisala kao određenu nebesku oblast kojih ima 88, od kojih neka nisu vidljiva ljudskom oku, neka se periodično mogu videti, a tek nekoliko tokom cele godine, kao što su Veliki i Mali medved, Ris, Zmaj…Veliki medved može se videti golim okom i jedno je od najvećih sazveždja sa oko 150 zvezda).

Tek u 15-16.veku Nikola Kopernik (poljski astronom) razjašnjava misteriju sveta i ruši dotadašnju zabludu: Zemlja nije centar vasione.
Zemlja se okreće oko svoje ose i kao i ostale planete okreće se oko Sunca (heliocentrični sistem sveta).
Mnogi naučnici su osporavali Kopernikovu hipotezu a crkveni oci su ga osudili i zabranili njegovu knjigu o kruženju nebeskih tela.

Nakon kopernikanskog obrta i pronalaska boljeg durbina-teleskopa od strane Galilea Galileja (italijanski astronom) koji ga je uperio u nebo počinju da se otkrivaju zakoni udaljenih nebeskih tela. Postaju vidljive planine na Mesecu, Mlečni put kao ogroman skup (milijarde) zvezda, Venerine mene, Sunčeve pege…I Galileja je Crkva osudila, te se Galilej javno odrekao svojih otkrića pred inkvizicijom, koja su zapravo potvrđivala Kopernikovu tezu o kruženju nebeskih tela. U izolaciji i miru nastavio je sa istraživačkim radom sve dok nije oslepeo. Od njega potiče poslovično: Eppur si muove !(Ipak se okreće!), reči koje je uzviknuo nakon što je pročitao tekst kojim se odriče svojih otkrića.

…Slede otkrića Johana Keplera (nemački astronom) koji nastavlja da pruža dokaze o heliocentričnom sistemu sveta i matematičkim putem dolazi do valjanih zakona, ali da bi mogao da živi i dalje se bavi i astrologijom („poćerka astronomije“ Kepler) predvidevši neke događaje i počinje da detaljno zapisuje kretanje planeta tokom godine na osnovu čega se rade horoskopi.

…Otkrića Engleza Isaka Njutna koji svojom teorijom mehanike i gravitacije definitivno potvrđuje Keplerove zakone, ali i usavršava teleskop (koristi ogledala)…

…Istraživanja Ruđera Boškovića u 18.veku, koji je zamišljao zvezde kao mala i velika sunca, napravio projekat za, u to vreme najmoderniju, opservatoriju u Brezi blizu Milana…Laplas (francuski astronom) …Da bi u XX veku astronomija napredovala fascinirajućom brzinom i poslala čoveka na Mesec…

Od kakve je veličine i uzvišenosti svako otkriće u nebeskim sferama govori i izjava Keplera da ni za kneževinu ne bi prodao nijedno svoje otkriće. Zaista, astronomija nas odvodi tako daleko, dalje od sebe, dalje od tla, a smešta u beskraje nama tako drage…

Od rođenja živim u blizini najviše tačke Beograda: na Zvezdari. Moj pogled na nebo uglavnom je krajičak zvezdarskog neba: sunce sa Zvezdare, mesec i zvezde. I sada sedim u hladovini zvezdarske šume u neposrednoj blizini Zvezdarnice (opservatorija). Red je da kažem nešto o ovom značajnom naučnom objektu koji danas već napušta svoju osnovnu funkciju: istraživačko posmatranje neba. Prerasta u Muzej gde mnogi astronomi stiču znanja zbog bogatstva biblioteke, a 50-ak astronoma nastavlja teorijska istraživanja. Grad je opkolio opservatoriju, suviše je svetla…a tamna noć je najbolji vidik za oko astronoma.

1887. godine je poptpisan akt o osnivanju Astronomske i Meteorološke opservatorije od strane ministra prosvete i crkvenih dela Kraljevine Srbije Milana Kujundžića.

Utemeljivač astronomije u Srbiji je Milan Nedeljković (1857-1950). Nakon završenih studija u Beogradu otišao je u Francusku i tamo pet godina izučavao matematiku, fiziku, astronomiju i meteorologiju. Sa ogromnim znanjem vratio se u Beograd i započeo sa radom prve srpske opservatorije početkom 1887.godine, najpre u improvizovanim prostorijama kuće porodice Ernesta Gejzlera na Vračaru, a potom u novoizgrađenoj zgradi u Karađorđevom parku gde je i danas zgrada Meteorološke opservatorije kao i soba-muzej posvećena počecima astronomske nauke u Jugoslaviji. Zgrada je građena po skici Milana Nedeljkovića i čuvenog arhitekte Dimitrija Leka.

Porodica Nedeljković

Supruga Milana Nedeljkovića bila je školovana, lepa, ali i veoma bogata. Zajedno sa suprugom učestvovala je u realizaciji svih njegovih poduhvata tako da i njoj moramo odati priznanje za razvoj astronomije, meteorologije… Neko vreme živeli su u opservatoriji.

Naši su astronomi najpre pozajmljivali instrumente, postepeno ih kupovali i to sve zahvaljujući zalaganju, ličnom uticaju ali i ličnim materijalnim sredstvima neumornog zaljubljenika u nebeske sfere Milana Nedeljkovića. Uložio je velike napore da obnovi ratom (I svetski rat) uništenu opservatoriju.

Nedeljković je prerano penzionisan, tako da nije uspeo da i delom od svog novca kupljen moderan instrument instalira (krišom su dolazili kod njega za savete). Veliki refraktor u Opservatoriji bio je tada četvti po veličini u Evropi. Nakon penzionisanja nije više kročio ni u jednu opservatoriju. Živeo je povučeno sa svojom suprugom Tomanijom i unukom međ biljem koje je svugde sadio (između ostalog biljke su mu ranije služile za merenja vezana za meteorologiju).

Sredstva za izgradnju samostalne astronomske opservatorije odobrena su 1929.godine. Mesto izgradnje bio je Veliki Vračar (jugoistok Beograda), pusto i nenaseljeno najviše brdo Beograda koje nakon podizanja opservatorije dobija ime Zvezdara, a kasnije i čitava opština. Projekat je napravio češki arhitekt Jan Dubovi (1892-1969) koji je tim projektom dobio titulu doktora nauka. Opservatorija je građena od 1929-1931 godine (veliki paviljon, najviša-upravna zgrada, biblioteka, galerija). Astronomska oprema ( uglavnom nabavljena od strane Milana Nedeljkovića) premeštena je na Zvezdaru, a time su se razdvojile astronomska i meteorološka opservatorija. Ovaj je objekat pod zaštitom zavoda za zaštitu spomenika kulture. Za vreme Jugoslavije, bio je jedini samostalni institut i najveći profesionalni naučno-istraživački centar značajan u evropskim i svetskim razmerama.

Astronomska opservatorija na Zvezdari

Drugi direktor Opservatorije bio je astronom Vojislav Mišković (1892-1976) koji je radio i u zvezdarskoj Opservatoriji i koji je uspeo da očuva rad a time i instrumente od nemačke konfiskacije u II svetskom ratu te je u oslobođenoj zemlji rad mogao da se nastavi sa manje smetnji. Vojislav Mišković ostaje na mestu direktora do 1954. godine.

Profesor Milorad Protić (1911-2001) pokreće Službu posmatranja malih planeta i Sunca. Ova Protićeva Služba u opservatoriji uspeva da otkrije 33 asteroida (mala stenovita tela sunčevog sistema, nepravilnog oblika i veličina od zrna prašine do prečnika 1000 km – zovu ih i male planete – planetoidi). Stoga se neki asteroidi zovu: Srbija, Jugoslavija, Tito, Vladimir, Tesla, Simonida…Strani astronom Anri Debonj nazvao je jedan asteroid po Protićevom imenu, čime mu je odata čast za njegove pronalaske. U to vreme Protićevi pronalasci bili su iznenađujuće velika otkrića.
Radovi i izveštaji iz opservatorije slati su u centralni biro za solarnu aktivnost u Cirihu. Srbija je član Međunarodne astronomske unije još od 1925.godine.

Od naših astronoma neizbežno je spomenuti svetski priznatog i poznatog naučnika (teorija ledenih doba…) Milutina Milankovića (1879-1958) koji je kratko vreme bio i direktor Opservatorije na Zvezdari.

Na ulasku u zvezdarsku Zvezdarnicu-Opservatoriju napisano je:

OMNIA IN NUMERO ET MENSURA
SVE JE U BROJU I MERI

Vratiću se za kraj našem bezazlenom nebu, i našem nenaučnom govoru o njemu i sa njim.

Ja mu smislih ovu pesmu:

Rodih se u zvezdanoj noći.
Sačekah dan da mu se nasmešim!

Ako umrem na moru,
neka bude dan i nebo plavo!
Lepo je tako umreti:
sa osmehom na licu i dalekim,
najdaljim pogledom što tela nema.

Ako umrem na kopnu,
neka to bude planinski vrh
najbliži zvezdanom nebu!
Uzvišeno je tako umreti:
pogled ti se stopi sa svetlošću zvezda
i zaboraviš da si imao i telo.

Kako ono reče Miroslav Antić, neku plavu zvezdu treba naći, pravu zvezdu što nas čeka, uzeti je i na tom će mestu ostati mrak, jedna mala mrlja…nedostajaće tvoja plava zvezda na nebu.

Neruda piše pesmu o najtužnijoj priči koju bi mogao započeti rečima „Zvezdama posutim po nebu“ da bi pred kraj pesme i zapisao: „Nije važno što je moja ljubav nije mogla sačuvati. Noć je posuta zvezdama, a ona nije uz mene…“.

U Tina Ujevića srećemo zvezde koje u jednoj noći pljušte nebom. Biće da govori o meteorima, komadima neudomljene mase sunčevog sistema koji sagorevaju kad uđu u zemljinu sferu ostavljajući svetlosni trag (i naše zvezde padalice što želje nam ispunjavaju su meteori, ali mi volimo tu draž neba koja ispunjava želje i i dalje čekamo zvezdu padalicu a ne sagoreli meteor) …

Zdravko Čolić dugo peva „Čija je ovo zvjezda, lepša nego Danica. Ono je moja zvezda što mi leži kraj srca…“, a i mi pevamo sa njim. Znamo da je zvezda Danica najsjajnija planeta Venera, vidljiva uveče i pred zoru (kažemo zvezda Večernjača i Zornjača), ali nam je draže da je zovemo Danicom…Jer, naša je ljubav prema nebu vezana za misteriju kojoj lakše pridajemo nama bliska imena. Nebo nam je tako bliže duši i stoga kad god možemo staru reč zadržavamo u sebi. A pesmi je to dozvoljeno: svako ima svoju zvezdu…

Vergiliju Venera nije daleka i stoga boginji (planete su dobile ime po bogovima) Veneri, koja je na Parnasovom sudu o lepoti dobila mesto najlepše, dodeljuje mesto Enejeve majke…a Enej stvori Rim…Vergilije bi najlepšu zvezdu na nebu zvao Venerom…i osećao istu toplinu kao i mi kad pevamo Danici.

U zimskoj noći „bezglasno struji hladna mesečina“ (M.Rakić)

Da li je neko od Vas stigao do podnožja duge? Muzilov junak nije.

Betoven je verovao da će mu nebo vratiti sluh.

Američki glumac Rudolf Valentino poželeo je da ga Sunce pozdravi pre no što napusti ovaj svet.

Da li u noći i vi kažete: „Za nama gazi mesec, velik, okrugao, čist.“ Da li ulazite u potok i gazite mesec? Da li Vam Sunce razliva jutrom „srebrnu i zlatnu radost“? Da li vam se dogodilo da u tri časa popodne ničeg dugog osim sunca nema? Da li su vam varoška predvečerja poetska? Da li vam pogled na zvezdu padalicu izmami stanje kad sav si sa sobom? (pitanja su asocirana Himenesovim romanom „Sivac i ja“)

Iz istog romana:

„Rekoh mesecu:
…Ali na nebu
Samo je taj mesec, koji nikad niko
Ne vide da pada, osim možda u snu.“
……A zvezde, koliko ih je! Da ti se u glavi zavrti! Kao da je nebo svet prepun dece; i kao da zemlji upućuje vatrenu molitvu u ime čiste ljubavi.“

Birajte između straha Bleza Paskala što ga izaziva večno ćutanje beskrajne vasione ili joj se divite poput Imanuela Kanta.

Pogledajmo na tren Van Gogove zvezde!