Hej, ti, da ti malena crne , kovrdžave kose …
Da, ti što stojiš kod borića na Klemegdanu i uzbuđeno posmatraš nizbrdicu ispred sebe: stazu – prečicu, koju su utabale nečije žurne noge. Već posle par sekundi, poletećeš niz nju ne hajući što ćeš ponovo izguliti kolena i okrvaviti čiste, bele dokolenice.
Ožiljke od tvojih “pustolovina” evo još uvek nosim sa sobom. Da, da tebi govorim, svratila sam ovde “kod borića” danas da ti kažem da te volim i ne ljutim se na tebe zbog ožiljaka. Možda bih te i zaboravila da nije njih a to ne bi bilo dobro, to bi značilo da sam zauvek odrasla.
Mama ti eno strpljivo sedi na klupi i razgovara sa mamom nekod drugog deteta, koje se kao sva normalna deca ili igra u pesku ili ljulja. Samo ti jurcaš gore-dole, kao da se utrkuješ sa nepoznatim izazovom.
Mame mirno razgovaraju o dečijim bolestima, nestašlucima ili možda novoj robnoj kući sa prvim pokretnim stepenicama u Beogradu.
Sećam se, nikada te nije grdila kad si je sa vrha, tada se činilo veomavisokog brdašca, dozivala:
“Vidi mama, vidi!” samo bi mirno okrenula glavu i doviknula: “Hajde sine”, uz blagi osmeh i jos blaži prekor :”Opet ćeš pasti.”
Bilo je u tom njenom osmehu pomalo ponosa i nade da ćeš tako neustrašivo stajati jednoga dana pred svetom odraslih, pred isukanim mačevima surovog sveta o kome tada ništa nisi znala.
Bila je u pravu.
Malena, idem ja sad lagano, da još koju bitku dobijem ili izgubim, svejedno je, sve dok sam na nogama, dok ne marim što krvarim …
I ne zaboravi da te volim, tvoju nevinost, snove i nadanja a iznad svega tvoje ludo srce, koje je, priznajem, već pomalo umorno … Volim te više od sebe. Mnogo više.
I još ću ti priznati, umalo da te zaboravim, umalo da poverujem da sam zauvek odrasla, ali srećom, jednog dana, u jednoj dalekoj zemlji, gde i borići drugačije mirišu i gde se ni jedan park ne zove Kalemegdan, setih se da imam tvoju požutelu fotografiju, izvukoh je iz zaboravljene kutije i od tada je stalno kraj mene …
Lakše mi je uz tebe stariti …
Emilija Zukov
