Kraljica peciZime šezdesetih i sedamdesetih su bile nekako snežnije, belje, hladnije i raskošnije …
izgledalo je kao da se grad odenuo u svečano ruho i spremio za veliku svečanost koja traje mesecima, ili se to možda samo meni, kao detetu, tako činilo?

Čaroliju tih davnih dana i noći nije pomućivala velika hladnoća koja plavi usne i ledi dah.
Osećala sam se kao snežna kraljica i beskrajno uživala u svakom danu koji je uvek isto započinjao:
Pokrivena do glave toplim, vunenim jorganom, čiji crveni brokat tek pomalo viri ispod ustirkane navlake, lagano bih otvarala oči i prvo ugledala majku kako sedi na šamlici ispred Kraljice peći. Na glavi je imala crvenu maramu sa krupnim belim tufnama, koja je služila isključivo za taj jutarnji ritual, da zaštiti glavu od pepela.

Majka bi prvo pažljivo očistila peć, lagano da se pepeo ne raznese po sobi, onda bi isto tako
laganim, odmerenim pokretima zgužvala novinski papir i ugurala ga u otvor peći, naređala drvca…i
zapalila šibicu.

Miris tek zapaljenje jutarnje vatre se ne zaboravlja, kao ni širenje toplote koja poziva na ustajanje.
Pokreti moje majke, njena povijena leđa, zvuci šibice, novina, prvih varnica i plamena…
Osećaj ušuškanosti, sigurnosti, ljubavi i brige ostaje zauvek, pa čak i onda kada, i ako, sećanje izneveri…

Oh, kako bih sada volela da ljubim ruke moje majke za te jutarnje vatre naložene u Kraljici peći! Oh, šta bih
sada dala da mogu da ljubim ruke moje majke za sve vatre i topline koje je njeno srce zapalilo za mene…



Emilija Zukov



Posetite i Vaš kutak


PODELI: