Postoji čas kad ptica kliče
višom notom na svojoj grani,
čas kada reči ljubavničke
čine se slađe prošaptanim;
…
Kad svaki cvet se s rosom slije
i zvezde kad su zlatastije
…
“Čas” Lord Bajron
Džordž Gordon Bajron rodio se u Londonu 22.januara 1788.godine kao sin iz drugog braka svoga oca Džona sa Katarinom Gordon. Otac mu je iz prvog braka imao dve kćeri. Sa Katarinom se ženi zarad novca (ona je potomak porodice Stjuart) koji mu je bio potreban za kockanje i ostala ludovanja. Zvali su ga “ludi Džek”.
Umro je u Francuskoj, bez i jednog novčića… Bajronu se docnije svidelo da govori kako mu je otac prerezao grkljan. Ostaje bez oca, prepušten vaspitanju nurotične ili kako je on govorio “despotske” majke i seksualno izvitopirene dadilje koje su bitno odredile njegov odnos prema ženi ali i ceolokupnu njegovu ličnost.
Kako je rođen sa uvrnutim stopalom, šepao je. I to će ostaviti dubok, bolni trag u formiranju njegove ličnosti. Prvi podsmesi naneli su mu neopisiv bol, a potom se predao sticanju snage inenzivnim bavljenjem sportom (plivanje, boks, jahanje). Iako je rođen u jednoj od najstarijih plemićkih porodica, nije živeo u bogatstvu jer je porodica osiromašila.
Nasledivši titulu lorda (sa deset godina) nakon smrti dede, dobio je zamak i imanje što mu je omogućilo da živi po sopstvenom izboru. A njegov izbor bila su beskrajna okupljanja ljudi i zabavljanje punog bahanalija, ali je imao i vreme provedeno u samoći i dosadi, kada ništa nije radio a nije se ni zabavljao…
Šta je za Bajrona samoća? Ne kad se sam družiš sa prirodom već kad si u gužvi, u sudaru sa drugima gde “niko nikom blagoslova ne daje”, svako u sebi nosi različitu savest kojoj služi, gde osmesi… su različiti čak i kad se čini da su isti – ipak nisu.
Bajron se formira u ličnost koja je prezirala lažni moral, sputavanje spontanog ispoljavanja strasti, osećanja i misli. Društvene norme ponašanja za njega su bile licemerje i on im je sa punom slobodom suprotstavio svoju neobuzdanu prirodu. U njegovoj neobuzdanosti bilo je i prekomernosti koja nije marila ni za bol koji nanosi drugima, a sa druge strane svojim ponašanjem i političkim stavovima bio je izložen ne samo slavljenju već i preziru, grubom ignorisanju… što ga je navelo na trajno samoprogonstvo iz rodne Engleske.
Nakon očeve smrti živi u Aberdinu sa majkom (1790 – 1794). Tu se sa pet godina prvi put zajubljuje. Potom živi u Harowu (1801-1805). I tu se zaljubljuje u nećaku Margaret Parker koja ismeva njegovu šepavost za koju je on slučajno – krišom čuo. Ljubav i bol koju je osetio pretočiće docnije u pesmu “San”. Studira na Kembridžu.
Školovanje ga nije mnogo zanimalo, ali liberalno-politička literatura jeste. Poetsko delo “Sati dokolice” objavljuje pred kraj studija ( pesme koje je pisao ranije – sa 18 godina). Kritika je bila oštra i nenaklonjena. Izmučen njihovim poražavajućim rečima, dobro će mu doći dvogodišnje putovanje sa prijateljem. Na putovanju po Mediteranu (1809-1811) počinje da piše ep ili roman u stihu “Hodočašće Čajlda Harolda “ (1812-1818).
Po povratku piše “Minervino prokletstvo”… i objavljuje deo “Hodočašća Čarlsa Harolda” što će ga odmah učiniti slavnim pesnikom. U Hodočašću stvara junaka koji je poput njega, avanturista, usamljenik, izopštenik iz društva, znatiželjan… ali i borac za narodnu slobodu… Harold neprekidno putuje, posećuje znamenitosti, uživa u lepoti prirode, govori o veličini prošlosti Grčke i ostalih zemalja kroz koje prolazi, o nepodnošljivom ropstvu u kojem narod živi u sadašnjosti… Bajronov Harold je tužan, jer Bajron je uvek na strani porobljenih i zove ih na pobunu.
…
Lepa zemljo Grčka, minulog ponosa tužna sliko
…
Ko slobodu hoće, sam mora na juriš,
svojim rukama mora pobedu oteti.
…
Ustajte, sinovi Grčke!
Čas slave je bio i prošao;
Potomci te starine,
Pokažite od kog ste roda!
…
“Hodočašće Čarlsa Harolda”
Iz ove poeme izdvojiću još samo predivno praštanje sa domovinom:
…Rodna moja zemljo – laku noć.
U jeku slave “zaljubljuje” se u Anu Izabelu Milbanke koja je bila rođaka njegove ljubavnice Karolin Lamb, udate žene koju je (kad mu je dosadila) ostavio napisavši joj u pismu kako iza njih u njemu ostaje “ponosno i tužno zadovoljstvo u patnji”. Skrivajući se od Karolinine osvete imao je i vezu sa 40 godina starijom Elzabetom Skot. Da bi zataškao svoju najskandolozniju incestioznu vezu sa polusestrom Avgustinom sa kojom je imao kćer, zaprosio je Anu Milbanke.
Uskoro objavljuje “Gusara”(1814), “Odu o padu Napoleona Bonapartea”, “Laru”. Sa “Gusarem” i ostalim delima Bajron postaje još slavniji. U jenom danu rasprodato je 13000 “Gusara”. Bajron je natiražniji pisac svog vremena.
Ana će pristati na brak tek nakon više od godine dana Bajronovog napadnog udvaranja – 1815.godine. Godinu dana kasnije rodiće kćer Auguste. Brak je bio prava mora za Bajrona ali i Anu zbog njegovog izluđujućeg ponašanja. Ana je bila smerna i religiozna, a Bajron je pokazivao ludačko ponašanje: spuštene glave gleda ozdo primećuje Ana, razdražljiv je… Nada da će ga promeniti brzo je napušta. U strahu je od njega. Jednom prilikom odveo je kod polusestre Avgustine gde je morala da čita njegova pisma… izbezumljena poče da beži a on joj dobaci: zar si mogla da poveruješ u moju ljubav prema tebi. Surovo od Bajrona, zar ne? Nakon rođenja kćeri Ade, Ana napušta Bajrona optužujući ga za incest. Razveli su se, ali javnost se okreće protiv njega i on se odlučuje da napusti Englesku. Odlazi u Švajcarsku.
U Švajskarskoj piše značajnu pesmu “Šijonski sužanj”( svoj stav da ostvaren ideal gubi smisao kada se ostvari – iskazaće kroz oslobođenog roba iz tamnice).
Sreće ženu kojoj se odavno sviđao: Šelijevu sestru Džejn. Ona mu rađa kćer koja umire na porođaju. Potom se seli u Veneciju. Tu će početi da piše roman u stihu “Don Žuan”. Pisaće ga do kraja života, ali će ostati nedovršen. Pored “Hodočašća” ovo je njegovo najznačajnije delo. Napisao je i dve značajne poetske drame: “Manfred” i “Kain”…
Uz raskalašne, razuzdane zabave, on ima i vezu sa vlasnicom pansiona, potom sa udatom ženom Margaritom Kogni. Ona napušta muža kako bi živela sa Bajronom, a on je odbacuje. Slede još neke veze kratkog daha, a potom velika ljubav sa mladom – udatom groficom Terezom (grof je imao 60 godina) . U jednom pismu koje joj je napisao kaže kako je u rečima “amore mio” sadržan ceo njegov život i da će tako i nadalje biti. Živeo je sa njom četiri godine u grofovoj kući, jer tako nešto nije bilo neuobičajeno kod brakova iz interesa. Ipak, grof će poželeti da se liši Bajrona. Tereza će se razvesti od grofa. Posvetiće joj pesmu – poemu “Danteovo proročanstvo”. Njihovu vezu prekida Bajronov odlazak u Grčku.
1823. god. Kreće u Grčku da bi se pridružio ustanicima protiv Turaka. Tu piše još poneki stih nedovršenog “Don Žuana” i umire od malarije 19.aprila 1824.godine. Postaće heroj u Grčkoj. Deo urne sahranjen je u Grčkoj a deo u Engleskoj, ali sa negodovanjem. Masa naroda došla je da se oprosti od pesnika… U Engleskoj su jedva prihvatili spomenik koji je o trošku drugova napravio vajar Torvaldsen pod imenom “Kralj Grčke”. Skulptura je zavrešena 1834.godine i uz mnogo teškoća našla svoje mesto u kembridžkoj biblioteci. Engleska će tek 145.godina nakon smrti slavnog Bajrona postaviti spomenik na mestu gde je sahranjen.
Poživeo je tek trideset šest godina. Za sobom je ostavio predivna dela i neuobičajeno pustolovan i bogat život velikog ljubavnika i buntovnika, život koji se pamti i sastavni je deo njegovih dela i njegove slave.
U svojim delima predstavio nam je svoju romantičarsku poetsku dušu koja je po njemu osuđena na bol… kako u pesmi kaže proklet sam od rođenja… ali boluje i svetsku bol, jer je stvarnost nepodnošljivo loša. Piše da bi je ulepšao, ali i kritikovao, možda i promenio. Njegovo učešće u ratu pokazuje da njegove slobodarske vizije nisu bile samo prazne reči.
Lord Bajron je najveći pesnik romantizma, uzor mnogim drugim pesnicima.
Njegove pesme govore šta je za njega žena: biće koje uprkos draži stalno i muči, biće koje on zavodi proučivši joj dobro ćud, koje kroz pesmu voli idealizovano, ali do te mere lepo i primamljivo da nam zastane dah. Ime drage u njegovom se uhu sklupča…
Žena
Malo onaj poznade ženske grudi
Ko s uzdahom želi steći ljubav njenu;
Zar mari ta za srce koje za njom žudi?
Obaspi je hvalom – idola za svaku ženu:
Ali ne ponizno, jer će u tom trenu
Prezreti trud, čak i tvog stiha čar;
Ako si spretan, nežnost skrij; za ženu
Drskost još uvek najbolja je stvar:
Ljuti je pa je teši – osetićeš njen žar.
Da, mi nećemo lutati više
Da, mi nećemo lutati više
u kasnoj noći ti i ja
i zalud srce ljubavlju diše
i mjesečina još uvek sja.
Jer duša kreće već iz grudi
uz mač što hrli sad u boj:
za predahom mi srce žudi.
i ljubav traži kraj već svoj.
I zalud noć sva voljenom diše
i zalud njoj će uskoro kraj.
nas dvoje neće lutati više
uz mesečine blistav sjaj.
Bajron i voli, lišava se dugotrjnog kontakta ali u sebi nosi od sveke ljubavi specifičnu draž do kraja života… Zato su njegovi ljubavni stihovi neobični, zalaze u svakoga duboko i izazivaju potrebu kod čitalaca da neprekidno budu voljeni i da vole. Samo jedan jednostavan – stih koji ću istrgnuti iz pesme, probudiće u vama neopisivu čežnju:
… Njih dvoje će se sresti – još samo malo …
Za sebe je rekao kako nema karaktera, da je nepostojan i čudna mešavina dobra i zla… kao i da je svestan da ga je teško opisati. Njegov život je veoma interesantan, do te mere neobičan da svaki govor o njegovoj lepoj reči uvek priziva i reč o njegovom burnom, neobuzdanom, bogatom životu koji je na neki način takođe umetnost. Kakva šteta – negovi memoari su spaljeni! Poslednja pesma je još jedno svedočanstvo o njegovom životu koju samo umetnost može da razume i prihvati.
Danas navršavam tridesetšestgodina
Vreme je da se ovo srce smiri,
Druge kad više ne zna da uznemiri.
Al ako sam više ne mogu biti voljen,
Ja još hoću da volim.
…
Mladost ako žališ, nemoj ni da živiš!
Ovo je časnog umiranja zemlja-
Ustaj, na bojište pođi, i tamo
Poslednji dah izdahni.
Slavica Štulić
