Gusle i guslarsko epsko pevanje

Guslar (skica, Uroš Predić 1882)

„Moji su očevi iz koliba grubi’
Gde se gusle čuju…“

A.Šantić „Moji očevi“

Iako se poreklo, nama važnog i dragog narodnog instrumenta, povezuje sa srednjom Azijom, nije teško predpostaviti da su u svom razvoju gusle dobile u našim krajevima specifično naše obeležje. Gusle i guslari zastupljeni su uglavnom u Bosni, Hercegovini, Srbiji, Dalmaciji, Lici i Crnoj Gori ( koriste se u Albaniji i Siriji ). U upotrebi su do današnjih dana. Deo su naše tradicije, naše kulturne baštine. Guslari su uz zvuk gusala pevali epske narodne pesme, mada ima i onih pesama kojima se zna autor. Zahvaljujući njima ( početkom 19.veka zapisuje ih uglavnom Vuk Karadžić ), pesme koje su se prenosile s kolena na koleno zapisane su i sačuvane od zaborava. Gusle se spominju još u 12. veku kada je u Nišu dočekan vojskovođa Barbarosa koji se oduševio zvukom gusala… u 15.veku srpski guslar boravio je na poljskom dvoru…Postoji i nejasni zapis iz znatno ranijeg perioda o dva špijuna sa drvenim instrumentima.

Gusle su gudački narodni instrument koji se pravi od tvrdog drveta, najčešće javora, ponekad i od hrasta. Tvrdo drvo simbolizuje hrabrost i junaštvo kojim ovaj instrument svojim neobičnim zvukom dočararava i intenzivira pevanje narodnih pesama koje su uglavnom vezane za herojske i ostale značajne događaje u narodu za vreme ropstva pod Otomanskim carstvom. Za javorovo drvo vezuju se i stara verovanja koja su dovela do toga da ga izaberu za ovaj instrument. Od drveta se pravi donji udubljeni deo tzv. varjača, korito ili čaška i gornji deo tj. vrat sa čivijom za strune. Na vrhu vrata je tzv. glava i tu su izrezbarene životinje ili ptice, najčešće glava orla i sokola ili glava konja, a kasnije i likovi nekih poznatih junaka.

Gusle se prave od jednog komada drveta. Preko varjače zateže se izbušena zečja, jagnjeća ili jareća koža. Strune su zategnute od čivija do dna varjače. Gusle najčešće imaju samo jednu strunu, a neke dve ( u Lici i Bosanskoj Krajini). Strune se prave od 30 ( do 40 ) upredenih konjskih dlaka i čvrsto su zategnute. Na nekim guslama strune su bliže, a na nekim udaljenije od instrumenta ( varjače i vrata ). Gudalo se pravi od prirodno savijenog drveta (grane) povezanog strunom od konjske dlake. Ima „zmijoliki„ izgled i u funkciji su dodatnog utiska (ljutina) koji se želi postići guslanjem i pevanjem guslarskih pesama. Varjača se postavlja na kolena, a jednom rukom drži vrat. Drugom rukom gudalom se povlači po struni i proizvodi zvuk koji mnogi određuju kao dramatičan. Pol Verlen u svojoj pesmi „Jesenja pesma“ govori o „ciliku gusala“. I dodaje: taj cilik „srce mu kida“. Kažu,a to guslari najbolje znaju, da je veoma teško svirati gusle.

Tanasije Vučić

Gusle se koriste isključivo kao prateći instrument. Na guslama se mogu proizvesti tonovi od jedne i po oktave, a guslari uglavnom koriste melodiju sačinjenu u obimu od pet tonova. Guslanje je improvizacija, tako da melodija nije uvek ista. Osim toga svaki guslar ima svoj stil.

Melodija sviranja i melodija pevanja se uglavnom poklapaju. Prave se i kratke stanke tzv. interludiji, koji razdvajaju „pripovedanje-pevanje“ pesme kada je to potrebno za jasnije prihvatanje epskog, dramatičnog teksta narodnih pesama. Time se postiže bolji efekat u naglašavanju onih delova za koje guslar smatra da ih treba istaći, u isto vreme pauze su i puštanje slušalaca da samo uz zvuk gusala (najčešće prstom povlače –udaraju strunu ) intenzivnije dožive čuto i sa novom pažnjom nastave da slušaju sledeće stihove…Kako guslarske pesme nemaju strofe guslar sam određuje kad valja napraviti stanku.

Ponekad se peva – gusla i grupno (u Makedoniji). Guslari su samouki ili su od svog pretka ponešto naučili, tako da je svaki guslar nešto posebno i drugačije u odnosu na drugog. Neko pred pauzu tiho izgovara zadnji slog nakon što je poslednje slogove izrazito pojačao, neko uz poklič, neko peva sve vreme kao da „rastegnuto“ recituje.

Razlikuje se brzo tzv.seljačko i sporije guslanje za građansku elitu. Neko peva jednolično, Bosanci mirnijim tonom , Crnogorci oštro poput skandiranja… Uobičajeno je da pevanju pesme prethodi mala guslarska šala.

Naši napoznatiji guslari su Filip Višnjić, starac Raško, starac Milija, Đuro Milutinović, Stojan Hajduk, Andrija Kačić Miošić, Njegoš, knez Miloš, Tešan Podrugović, Ćor-Huso Husović, Janko Milić, Jevrem Uščumlić, Tanasije Vučić, Božo Domnjak-Vučić, Mile Krajina, Petar Perunović Perun, Momčilo Lutovac, Đorđe Đoko Koprivica, Boško Vujačić i mnogi drugi.

Filip Višnjić

Napoznatiji i najslavniji guslar je Filip Višnjić (1767-1834) iz Gornje Trnave. Oslepeo je kao dečak. Postao je profesionalni guslar koji putuje po bosanskom pašaluku i dalje do Skadra, potom prelazi u Srbiju gde je i nagrađivan, a nakon propasti Prvog srpskog ustanka nastanjuje se u Sremu.

Višnjić je imao dva repertoara, jedan za Srbe, a drugi za islamski svet. Prihvaćen je i od jednih i od drugih. Dobro je poznavao islamske običaje što se vidi iz njegove pesme gde peva o ubijanju i sahranjivanju konja pre smrti (karakteristično za muslimane) iako piše o Kraljeviću Marku. O Turcima piše i lepo, jer nije svaki Turčin zulumćar…lepi su i zanimljivi Višnjićevi elegični stihovi: „drumovi će poželjet Turaka, a Turaka niđe biti neće“.

Filip Višnjić nije pevao samo stare narodne pesme već je i stvarao svoje. Pevao je pesme o događajima čiji je svedok bio, poput pesama „Knez Ivan Knežević“, „Boj na Loznici“… pesme o događajima o kojima je slušao od drugih „Početak bune protiv dahija“, „Boj na Mišaru“ i dr. Jernej Kopitar poredi ga sa Homerom ističući srodnost narodne epske pesme sa Homerovim stihovima. Mihajlo Pupin ističe povodom proslave 100-ce smrti F.Višnjića kako njegove pesme treba učiti dok si mali jer se urezuju u dušu svojim čistim duhom…

Iako ne možemo čuti guslara iz tako davnog vremena pomenućemo neki stih, a glas i zvuk njegove gusle moraćemo zamisliti ili se setiti nekog guslara novijeg doba koji peva zapisane stihove:

Prolećela dva vrana gavrana,
Sa Mišara polja širokoga
Krvavijeh kljuna do očiju
…
Al’ besjede dvje ptice vrane:
„Oj gospođo Kulinova Ljubo!
Radi bismo dobre kazat’ glase,
Ne možemo no kakono jeste:
…
Kad se dvije udariše vojske
Na Mišaru polju širokome
…
Pogibe ti Kulin-kapetane,
Pogubi ga Petroviću Đorđe,
S’njim pogibe trides’t hiljad’ Turak’
…
Niti ide Kulin-kapetane,
Niti će ti doći,
Nit se nadaj, niti ga pogledaj!
Rani sina, pak šalji u vojsku
Srbija se umirit ne može.

…
(“Boj na Mišaru”)

Višnjićeve pesme zapisao je Vuk Stefanović Karadžić (oko 70). Od starca Raška Vuk zapisuje pesme: „Banović Strahinja“, „Zidanje Skadra na Bojani“…od slepe Stepanije „Svjeci blago djele“…od Tešana Podrugovića, za koga reče da lepo svira a loše peva, zapisao je: „Ženidba Dušanova“, „Marko Kraljević i Ljutica Bogdan“, „Marko Kraljević i Musa Kesedžija“…od slepe Živane: „Marko Kraljević i dvanaest Arapa“, „Nevjera ljube Grujičina“….

Osim Vuka Karadžića i drugi su zapisivali guslarske pesme koje su bile uglavnom istorijske ali i neistorijske sadržine…

Petar Perunović Perun

Petar Perunović Perun (1880 – 1952) jedan je od starih dobrih guslara čiji se glas čuo i na drugom kontinentu.

Napustio je rodnu Crnu Goru, počeo da živi u Beogradu, učio i u muzičkoj školi, a javno prvi put nastupio ispred spomenika Knezu Mihajlu u znak protesta protiv aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske…

Postao je javno poznata ličnost koja nastupa kod nas, u Evropi, a u Americi je snimio veći broj ploča. U Americi se sreo i sa Nikolom Teslom na koga je ostavio dubok utisak.

Imao je visok i prodoran glas. Nastupio je na sveslovenskom sokolarskom sletu u Pragu 1912.godine gde je pevao svoju pesmu u slavu Františeka Palackog a nakon toga položio gusle pored spomenika kao simbol sloge među slovenskim narodima.

Momčilo Lutovac

Pomenućemo iz našeg veka i guslara Momčila Lutovca (1925 – 1990) rodom iz Crne Gore, koji je voleo istorijsku epiku guslarskih pesama i pokušao da ih približi svojim sugrađanima.

Kao dr antropogeografije, iako muzički neobrazovan, naučio je da gusla i da rastumači šta je u guslanju tradicionalno, a šta su pokušaji unošenja novih tendencija koje su po njemu uništavale značaj, smisao i simboliku guslarenja.

Stvorio je svoj spesifičan stil sa jasnim izgovaranjem svake reči i podstakao mladu generaciju guslara koji su se ugledali na njega.

Počev od 1961.godine, kada se u Sarajevu osniva prvo guslarsko društvo, njihov broj se povećava, posebno posle 80-ih.

Eto, poneki guslar nastavio je da neguje našu baštinu, ali to je retkost. Poneko pravi gusle koje su sada više suvenir no instrument koji se koristi. Okupljaju se još uvek mala društva i podsećaju na prošlost guslarske tradicije koja traje više vekova a izražena je najviše u 19.veku. Istorijka osnova guslarskih pesama je prošla, guslari više ne zapisuju istoriju, ili kako kaže A.Šantić „naše jade“… Vrednost tih zapisa je velika, ali mi iščitavamo pesme koje su se nekad slušale uz gusle. Rapsodi su zapostavljeni…

Poneki starac, kad čuje gusle, prene se sećajući se nekih davnih godina. Srce mu zaigra i u njemu nešto neobično se probudi. Oni koji nisu toliko stari ili su rođeni u gradovima tako da svoje mlade dane ne mogu povezati sa zvukom gusle zatečeni su kad vide kakva se radost otkriva u našim starim sugrađanima… Šta je to tako moćno u guslanju? Možda je odgovor u stihovima:

Gusle moje, ovamote malo!
Avo i ti, tanano gudalo,
Da prevučem, da malo zagudim,
Da mi srcu odlane na grudim:
Ta puno je i prepuno sreće,
Čudo divno što nepukne veće!
…
Danas, sutra čas će udariti,
Jarko sunce mene zakloniti,
Iz ruku mi jasne gusle trgnut,
…
Dok se poje, dok se vince pije,
…
E pa dotle, a kuda ću više!

(B.Radičević „Gojko“)

Danas gotovo da guslanje izumire sa svakim starcem i staricom koji napuštaju ovaj svet… Učaurena prošlost guslanja ipak neće biti zaboravljena, ali neće svaki dom ponovo imati gusle da „pamte“, teše i raduju.

Stevanija Dragaš

Guslarka Darinka Dobrosavljević, Mojsinje 1932

Slavica Štulić

Posetite i Vaš kutak