Na Balkanu nije lako doživeti stotu godinu ni biljci ni drvetu ni čobančetu na Staroj planini, a kamoli sto i desetu glasilu koje se obavezalo da služi istini u jednoj zaostaloj, zavađenoj i unazađenoj sredini
Bili su potrebni vekovi da se Politika rodi, a kad se rodila izgledala je kao da je oduvek postojala. Čim je progledala osvrnula se i unazad i svoje stranice otvorila, ne samo za savremenike i aktuelne događaje, nego i za najlepše stranice ikada napisane. Tako je i najbolje pisce prethodnih epoha uvrstila u svoje saradnike. Ispunile su se Geteove reči: „Neka Bog blagoslovi bakar, štampu, i ostala sredstva umnožavanja – tako da ono dobro što je nekad bilo ne bude nikad zaboravljeno.“
Sa sobom je donela i svoje grafičko ćiriličko zakonodavstvo neodvojivo od dostojanstva štampane reči.
U najuspelije izume srpske heraldike s pravom se ubraja zaglavlje Politike. Ne zna se ko je autor, a zna da je to bio neki Rus, emigrant, čije ime ne bismo smeli zaboraviti.
Na Balkanu nije lako doživeti stotu godinu ni biljci ni drvetu ni čobančetu na Staroj planini, a kamoli sto i desetu glasilu koje se obavezalo da služi istini u jednoj zaostaloj, zavađenoj i unazađenoj sredini.
Ostaje tajna kako je Politika pretrajala, kako je preživelo njeno krivo slovo O, koje je već svojim izgledom odudaralo, moralo biti sumnjivo u vreme kad je bila sporna svaka institucija i svako znamenje starije od onih koji su osnivali i uspostavljali nova. Mora da je 1945. godine izgledala kao gospodin koji je kao da ne zna gde živi, s cilindrom šetao Terazijama i postao sumnjiv, ako je ostao živ. Pola veka je njena naslovna strana bila rezervisana samo za jednog čoveka i njegovu fotografiju. Snalazila se kako je znala i umela, a tekstovi kojima se ogrešila o svoju reputaciju samo njoj nisu opraštani.
Prateći njena dovijanja i priklanjanja Srbi su se sećali stihova o Kraljeviću Marku „Iako si urska pridvorica, ti si ipak naša perjanica“. U istom broju u kojem je 1944. godine na prvoj strani objavila imena 104 po kratkom postupku smaknutih Beograđana, među kojima je bio i glavni urednik Politike Jovan Tanović, na poslednjoj strani, jedan čitalac je oglašavao da je negde oko Vidin kapije izgubio cipelu i molio poštenog nalazača da mu je vrati. Život je tražio svoje, a Politika nikad nije odustajala da bude novina.
U našoj kulturi već sto deset godina niko se nije ni rodio ni umro ako nije objavila Politika. Ona je ogledalo kroz koje mora da prođe svako kome je stalo da se zna da je postojao. Niko u nju nije došao s velikim imenom, ali je ona mnoge učinila velikim imenima.
U novi vek ulazi redizajnirana i kompjuterizovana i kao na početku ume i da se drži i da izgleda i da ima karaktera. Utešni je paradoks da su u eri bez karaktera, slovni i grafički znaci u digitalnoj eri nazvani – karakteri.
Kad se rodila počeo je jedan od najslavnijih perioda Srbije i srpske parlamentarne demokratije. Tada je, kako ga je skratilo predanje, zakon o štampi Kralja Petra imao samo jedan član: „Štampa u Srbiji je slobodna“. Tome se nadamo i posle sto deset godina čekajući da se Srbija podigne iz strašnog poniženja. Krivom slovu koje se decenijama ukazivalo kao uski prorez kroz koji se probijala čkiljava svetlost slobodne reči kao da više ne može niko ništa. Ono štrči i prkosi kao da može da živi bez nas, a ne mi bez njega.
Mnoge od ovih reči pisao sam i izgovarao u čast Politikinih jubileja, a za njen sto deseti rođendan vreme je da dodam i još nešto.
Naime, iz obavezne neizvesnosti, haosa i javašluka Politika se svakog jutra ponovo rađala i rađa. Smenjuju se oni koji je vode, a kao da ostaju isti oni koji je nose. Nad njenim vrućim slovima bdije nevidljiva ruka onih bez kojih ne bi osvanula, koji je održavaju i ne iznevaravaju, a po pravilu ostaju nepoznati.
Mora da ima neki razlog što se ne vide baš oni najzaslužniji kojima bi najpre valjalo čestitati, bez obzira na to što čestitku ne očekuju i što im ne smeta što je neće dobiti. Čak bi se iznenadili i bilo bi im gotovo neprijatno što su je dobili. Sve manje znamo ko su oni, a možda to ne bi morala ostati misterija za sva vremena.
Matija Bećković
