Liciderskim srcima I još nekim stvarima …
Negde tamo, davno u prošlosti, kad su šezdesete hrlile u susret sedamdesetima, život beše neobično jednostavan i jasan, i sve u okruženju je imalo neku punoću i određenost. Upravo u tom vremenu, o kom vam zborim, sa slikama iz detinjstva, ostali su i neki davni mirisi i ukusi, koje bih tako rado ponovo osetio, udahnuo, doživeo njihovu punoću na nepcima.
Dok sa velikim niklovanim kolicima ispred sebe, poput nekog futurističkog vozila krstarim između, takoreći, ulica, bulevara i skverova, sačinjenih od džinovskih gondola megamarketa, prisećam se sa setom nekih dana oskudice, kad su i najobičnije stvari bile velike i nedostižne.
Bez ozira što minulo je od tada rekom vremena više od 4 decenije, sećam se kao da je juče bilo. Bio sam mali, i slabo sam jeo u to doba. Roditelji su se na razne načine dovijali kako da me navedu na jelo. Jedan je, od svih, bio najupečatljiviji.
Deda bi oko podneva, kad se zvezda podjari i natera penu ispod amova i opreme na konjske sapi, dolazio sa njive da odmori životinju, a i sam da otpočine. Radostan sam ga dočekivao, dok bi majka iz šaraga kola vadila veliki jutani pokrovac i šarenu izatkanu i raznim motivima i ornamentima ukrašenu, torbu sa jelom. U njoj bi bila komadeška velikog domaćeg hleba, par glavica luka i komad slanine, sapunjare, bez trunke mesa, koju je sunce već uveliko razmekšalo. Tu je bila i okrugla, od upotrebe izlizana i potamnela drvena kutija, sa drvenim poklopcem, napunjena solju.
Oštrom dedinom britvom, sa sečivom zakrivljenim pri vrhu, majka bi, nakon što mi odseče poveće parče hleba, čistila i glavicu luka, isekavši je potom na režnjeve, i na posletku tanke komade zacakljene i poluistopljene sapunjare. Video sam od odraslih, kako umaču krajičak luka u so, i potom ga šumno žvaću, blažeći mu ljutinu mekom slaninom. Na sve to bih dodavao i po komadić hleba, i tako dok ne bih sve pojeo. Taj ritual smo zvali “jesti sa pokrovca” i svi su se potajno smejali, ali je bio veoma delotvoran.
Na par koraka od mene, strigao je ušima i povremeno žmirkajući, gledao me pametnim očima stari konj “Vihor”, čupkajući oskudnu travu kraj kola. Njegov miris, rezak i snažan širio se unaokolo, podsticam letnjom pripekom. Kad bi se malo ohladio, iz starog bunara, ograđenog drvenom, isprepletenom ogradom, i sa krovom od biber crepa, iz ciku i škripu puštano je metalno vedro na dubinu od 10-15 metara, gde je mirovala studena voda. Okrećući, od upotrebe izlizanu ručku, neko od starijih bi na drveni valjak, namotavao ovlaženi kudeljni jedek, i uznjihanu kofu podizao do jasenove drvene daske, da bi je potom preručio u drugu i napojio umornu životinju. Voleo sam da se napijem vode direktno iz te kofe, naslanjajući usne na njenu glatku i ledenu ivicu. Kažu da voda nema ni mirisa ni ukusa. Verujte, ta je imala, i za sva vremena mi je ostao sačuvan negde duboko u podsvesti, isto kao i ona rasčvarena sapunjara, i rskavi luk umočen u so iz drvene kutije.
Bila su to vremena, kad nam je, kako kažu , vetar kapu nosio, bezbrižna i lepa, ispunjena igrom. Kad bi nakon nekoliko sati jurcanja ogladneli, svako od nas bi načas otrčao do kuće i vraćao se uskoro sa velikim parčetom hleba, namazanom običnom svinjskom mašću i posutim crvenom alevom paprikom. I dan danas, ponekad, na opšte čuđenje dece, poželim da probam taj negdašnji specijalitet, tu univerzalnu sirotinjsku užinu, na kojoj smo odrasli, koja je sve nas othranila i ljudima učinila.
Tad nije bilo sendviča, kroasana, čipseva, pancerota, “Milki”, “Nestle”, i “Toblerone” čokolada. Nije bilo ničega, osim ponekad bombona, onih svilenih, koje su nam za slavu i neku posebnu prigodu kupovali. A one su bile, primamljivih boja, sa raznim šarama i mekim punjenjem. Ni jedne od današnjih bombona, kojih ima na stotine (u onom pominjanom megamarketu na hiljade) ne mogu zameniti punoću i ukus svilenih bombona.
Za slavu bi se kupovalo i licidersko srce, pravljeno od testa sa medom, bojeno crvenom bojom, i bogato ukršeno, sa obaveznim ogledalcem u sredini. Ono se dugo čuvalo, i kad bi dospelo da se pojede, već je bilo toliko tvrdo, da smo ga jedva savladali. A onda su se pojavile i prve “kupovne “ (“Pionirove” i “Soko Štark”) lizalice i čuvene bombone “505 sa crtom”. Iako su imale po neku crtu, ni dan danas mi nije jasno zašto su se tako zvale, ali su bile predivne, posebno one crvene, sa ukusom jagode.
Nedugo zatim pojavile su se i prve žvake, i to u obliku cigareta, tako da smo pre nego ih otvorimo, podražavali pušenje, koje će tek mnogo kasnije doći na red. Bile je i žvaka u obliku klikera, ali su ove cigarete bile mnogo popularnije. Rado smo se tada nalazili na usluzi roditeljima jer je uvek od kusura ostajala poneka aluminijumska petodinarka za lizalicu ili bar dvodinarka za kliker-žvaku.
Nakon pomenutih svilenih pojavile su se takozvane “paprene” (preteča mentola) bombone, koje su naročito kod starijih bile na ceni. Odlazeći u goste na selo, uvek smo majki (babi) kupovali fišek “paprenih” bombona, dok smo mi mlađi više voleli “Ki-KI” i lešnik karamele. Mislim da su Ki-Ki, bile popularnije, a kasnije su se pojavile i “Negro” bombone, sa sloganom “odžačar grla”. Ako ne računamo one za kuvanje, tvrde i crne, prve čokolade su bile “Bata i seka”. Jednostavnog soc-realističkog omota, doživljavane su tih godina kao pravo čudo. Prevazišlo ih je životinjsko carstvo, male čokoladice, sa sličicom neke životinje, koje su se lepile u specijalni album.
Ako zanemarim sentimentalni zanos i opčinjeost tim vremenom, i dan danas ti albumi (imam ih dva ispunjena) predivno izgledaju i imali su, kao preteča enciklopedija edukativan karakter. Marketing je tad bio u povoju, ali su se ubrzo sličice našle i u kutijama od žvaka, najpre fudbalera, a potom Vinetua, Old Šeterhenda i družine.
Svaki klinac, koji je iole držao do sebe, morao je u džepu, osim nekoliko plastikanaca i bar jednog staklenca (klikeri) imati i pozamašan štos, pomalo već izlizanih i zamašćenih sličica, sa kojima bi se igrao “par-nepar” ili “tapke”. U to vreme su naši stari odlazili u Rumuniju i odande nam donosili “ćeten-alvu”, slatko- lepljii specijalitet, koji je u to vreme bio jako popularan. Kako su oni (nećete verovati) bili siromašniji od nas (mislim na Rumune), tamo su se nosile najlon čarape, kesice vegete i žvake, a donosili se trapist sirevi, salame i narečena ćeten- alva.
Polako, neprimetno ( to sa ove vremenske distance možemo sa sigurnošću tvrditi) postajali smo prvo znatiželjnici, potom pristalice i podanici, da bi danas postali robovi potrošačkog mentaliteta. Sledbenici jedne masovne pomame, koja je i uzrokovala stvaranje ovih gradova-samoposluga sa hiljadama tona hrane, koje, ma koliko da ima ne može utoliti iskonsku ljudsku glad, potsticanu primamljivim ambalažama, etiketama i reklamama, na kojim počivaju čitave industrije sa profitima koji se mere milijardama evra. Pojave, koja je evo i mene zatekla sa natrpanim niklovanim kolicima, nalik svemirskom vozilu, kako čekam red da platim danak potrošačkom mentalitetu koji je nadvladao sve ovo što sam vam ispričao, i u tom čekanju se sećam, kako je sve to nekad bilo, ili mi se, nakon toliko vremena, samo čini.
Zoran Milić
