Pedesete godine u Jugoslaviji se pamte kao poratne i pune elana i vere u bolje sutra. Neću se pretvarati da se nešto mnogo sećam pedesetih ali mogu sa vama podeliti neke mrvice ličnih uspomena a ostalo ćemo potražiti zajedno. Kao i obično pozivam sve koji bi da nam se pridruže u ovom vremeplovu da pošalju svoje fotografije, sećanja ili filmove.
Pedesete najviše pamtim po velikom crnom radiju marke Nikola Tesla.
Njegova je tabla svetlela u noći kao neki magični prozor u nepoznati svet. Sećam se kako sam radoznalo pratila put skale, levo – desno i kako je taj njen put donosio razne zvuke bilo glasova ili muzike u našu malu podstanarsku sobu. Nisu mi nikad govorili da su unutra mali ljudi ali sam zavirivala radoznalo pozadi i u “magično oko” (ili kako se već zvao onaj prozorčić na vrhu – ako se neko seća molim da mi javi).
Pedesete pamtim i po tatinom i maminom “grombi” kaputu i mirnim beogradskim ulicama sa tek po kojim automobilom na njima.
Svet
Hladni rat je u punom jeku, izbija kubanska revolucija i rat u Koreji. Formira se pokret nesvrstanih zemalja, Staljin umire, Rusija lansira prvi satelit, proizvedena je prva solarna ćelija. Muzičkom scenom vladaju rokendrol i Elvis Prisli, filmskim ekranom Merilin Monro, Elizabet Tejlor, Dzejms Din. Rađa se pop art iz ateljea Endi Vorhola.
Bilo je to vreme ženstvenih haljina koje su isticale struk, grudi, širile se u takozvanu “gloknu” i dopirale do pola listova. Muškarci su uglavnom nosili odela a poneki i šešire (mada sve manje) a i poneka dama se mogla videti sa šeširom na glavi i rukavicama na rukama. No, pošto su to bili ostaci “trulog” buržoaskog društva na “dame” i “gospodu” se nije baš blagonaklono gledalo.
Rokenrol je polako počeo da se doseljava i u bivšu Jugoslaviju, uglavnom putem retkih ploča Elvisa Prislija. Tih godina se radja i naša zabavna muzika, u Srbiji je bio poznat, sad već zaboravljeni Vojin Popović,
a u Hrvatskoj Marko Novosel, Ivo Robić, Beti Jurković
Literatura
Pedesetih su se još uvek uglavnom štampale knjige koje su govorile o NOB-i poput “Daleko je sunce” Dobrice Ćosića.
Film
Kao mala gledala sam, kako su mi rekli, prvi jugoslovenski film snimljen posle rata: “Slavica” koji je dostigao ogromnu gledanost, u ono vreme ga je videlo više od dva miiona ljudi, a kratko posle njega pojavio se H-8, snimljen po istinitom dogadjaju – prve velike saobraćajne nesreće kod nas.
TV
Godine 1958. počeo je da se emituje televizijski program kod nas.
Društvo
Jugoslavija se tih davnih dana još uvek zvala Federativna Narodna Republika Jugoslavija ili FNRJ. Bila je zajednica naroda i narodnosti koji su pokušavali da prihvate čuvenu poruku našeg predsednika Josipa Broza Tita “bratstva i jedinstva”. Nekima je ona lakše išla, nekima teže …
Živelo se u relativnom siromaštvu, sa još nezalečenim ratnim ranama, ali sa puno nade u svetlu budućnost koja se pothranjivala u svim medijima pa i u dobro poznatim Filmskim novostima.
Pedesete su bile godine radnih akcija, koje su počele odmah posle rata. Nastavljena je izgradnja, kako se popularno kaže “ratom opustošene zemlje”. Mladalački elan, entuzijazam i vera u lepše sutra ponela je hiljade mladića i devojaka u odlučnu, ovog puta srećom, mirnodopsku bitku. U njoj su “padala” uglavnom srca. Bila su to naravno dobra stara vremena kojih se neki od učesnika i danas rado sećaju na ovom mestu ovom mestu
Prošetajte pedesetim:
