Dragi prijatelju,
Pišem ti iz sećanja, iz onih vremena kada smo bili deo istog sveta, kada smo delili ne samo obaveze već i svoje snove i misli. Sećanja na naše dane u Jugoslovenskoj narodnoj armiji su mi dragocena kao što su dragulji, jer u njima nosim deo tebe, deo nas.
Sećam se kako smo zajedno prolazili kroz sve – kroz kišne obuke i sunčane dane vežbi. Nije bilo važno da li smo se uvek slagali ili imali iste poglede na stvari, jer smo bili deo iste priče, istog tima koji je težio ka istom cilju.
Svaka noć dežurstva, svaki smeh oko vatre, svaka podrška tokom teških trenutaka ostali su kao živopisni delovi mojih uspomena. Tvoje reči ohrabrenja, tvoj osmeh u teškim trenucima – to su stvari koje nosim sa sobom i danas, jer su me učinile jačim, boljim.
Vojnički život nas je naučio da ceniš male stvari – toplinu prijateljstva u hladnoj noći, podršku drugova kada je sve izazovno. Ti si bio više od kolege, bio si podrška i oslonac, bio si deo onoga što je vojnički život činilo posebnim.
Iako su vojnički dani deo prošlosti, naša prijateljstva su večna. Razmišljam o tim danima s osmehom, s poštovanjem prema tebi i svim našim drugovima. Neka sećanja na naše dane u JNA uvek budu poput svetionika u tamnim trenucima, podsećajući nas na snagu zajedništva i prijateljstva.
Nadam se da si dobro i da život nastavlja da ti donosi radost i uspeh. Čuvaj se i zapamti, u mom srcu uvek ćeš imati posebno mesto.
Tvoj prijatelj,
Zvonko
Prijateljstvo u JNA
U vojsci se ne grade samo veštine borbe ili vojnička disciplina, već se tkaju veze koje ostaju za ceo život. Sećanja na dane provedene u Jugoslovenskoj narodnoj armiji donose toplinu zajedništva i jedinstva koje se teško pronalazi izvan vojničkih redova.
Drugarstvo u vojsci nije samo puka kolegijalnost, već nešto dublje. Delili smo ne samo barake i obaveze, već smo delili i svoje živote. Bili smo tu jedni za druge, kako u teškim trenucima, tako i u onim lepšim. Nije bitno bilo li se sa drugarom slažemo ili ne – u vojsci, postojala je neka vrsta neraskidive veze, jer smo svi bili deo iste priče.
Društvo koje se stvara u vojsci ne poznaje granice. Bilo je tu ljudi različitog porekla, sa različitim pričama i ubeđenjima, ali smo svi zajedno marširali ka istom cilju. Tog osećaja zajedništva i poštovanja prema drugima teško je naći izvan vojničkih redova.
Neki od najboljih trenutaka su bili oni van stroge vojničke discipline – smeh oko vatre tokom noći, razgovori o porodici i domovini, ili pak jednostavno deljenje svojih misli i snova. U vojsci naučiš da ceniš svaku malu stvar, jer je svaka od njih deo veće slike koja čini vojnički život.
I kada su teški trenuci stizali – duge noći dežurstva, naporne obuke ili odvojenost od porodice – tu su bili drugovi, da te podrže, da te ohrabre, da te podsete zašto si tu. Ta podrška nije samo bila deo vojničke dužnosti, već je proizlazila iz iskrenog drugarstva i razumevanja.
Vojnički dani su prošlost, ali sećanja na drugarstvo ostaju kao dragoceno blago. I danas, kada se setim tih vremena provedenih u JNA, setim se lica drugova, njihovih priča i svega što smo delili. To je deo mene koji nosim zauvek – osećaj pripadnosti nečemu većem, osećaj koji me podseća na važnost drugarstva i podrške u životu.
Jugoslovenska narodna armija nije bila samo vojska, bila je zajednica ljudi koji su, uprkos svemu, gradili prijateljstva koja su trajala i nakon vojničkih dana. Tačno je, vremena su se promenila, ali duh zajedništva i drugarstva ostaju neizbrisivi deo svih nas koji smo bili deo te priče.
