Petar Dobrović: kosmos i Eros velikog slikara

Petar Dobrović je jedan od onih slikara koji bi ne samo da misli, već pre svega voli dok slika. Iako je teško lišiti se učenosti koju je posedovao, pred platnom, sa kistom i paletom boja, Dobrović se prepušta kosmičkom vitalizmu u kojem nalazi Erosa i iznosi na videlo njegovu misteriju. Već u prvom vrtlogu „nemislećeg“, Eros mu se odaziva „čuvši“ za njegov vapaj da ga oživi i živi, miluje mu ruku koja obljubljena crta nabujali život kojem se ni ne slute granice.

Bojom će zagrejati sliku, ali i nas. Izazvaće i u nama vatru koja strastveno traži Erosa, jer šta god da je slikao, na platno je preneo vatru i osvojenog Erosa. Ko je tužan, mogao bi se lečiti gledajući njegove slike, ko je srećan, mogao bi osetiti sreću celog sveta, ko luta, moglo bi mu se svideti da luta Dobrovićevim putem koji vodi ka životu koji se voli i ka ljubavi koja se živi…

Ako znaš da se njegov životni stav ne razlikuje od njegovog slikarskog duha, imamo dvostruku potvrdu da se i tako može živeti: optimizam koji ne kleca, ne posustaje, ne umara se… baca na skladište otpada sve jade i ne da životu da bude drugačiji do lepotom, strastvenošću i ljubavlju obavijen… Lagano se sazreva, govorio je Dobrović. Stranputica je isključena, jer ko život žarko voli uvek pronađe sunce koje će da ga greje…

Zamislite ga, slika misteriju na realno jasnom obličju: intelekt je automatizovano prisutan, pripremljen, ali osvojena misterija pojavljuje se na slici u žustroj igri kičice po platnu, jer misterija traži brzinu, odlučnost, borbenost i nesputan pokret da bi se pojavila kroz masu boja. Ne sme se čekati, pronađena misterija beleži se velikom brzinom, boje se mešaju ponekad i direktno na platnu, kako ne bi bila izgubljena.

Boja je Dobrovićevo „oružje“, njome istera na površinu lepotu mističnog duha koja počiva u svekolikom našem okruženju, ali ne za svako „oko“. Dobro je primetio i time nam objasnio šta Dobrović radi sa svojim „oružjem“ Miodrag.B.Protić, kad kaže da se njegove slike nekad doživljavaju kao senzoralan šok. Dobrović otkriva novu dimenziju u stvarnosti šokirajući nas bojom koja i nas prebacuje u iskre kosmičke, iskre nabujalog i čistog Erosa.

Kritičari umetnosti naglasiće kako je Dobrović u svom slikanju racionalan, pedantan u slikanju realnog…Meni se čini da je moć dobrog crteža i moć linije (linija je dominantna u početku stvaralaštva) sa kojima Dobrović nedvosmisleno fascinirajuće radi, prisutan samo kao podloga (rutina) za njegov kolorizam koji treba da iskaže njegovu stvaralačku moć.

Ono što je kod Dobrovića prisustvo akademizma nadgrađuje se i tek tu se ostvaruje njegov stvaralacki duh, njegovo zalaženje u nepoznate sfere koje nam koloristikom budi, tako da smo i mi u mogućnosti da se „družimo“ sa živim kosmosom, živim Erosom koji vlada svetom… Dobrović otkriva i daruje nas. Dobrović uživa u svom otkriću, a mi u njegovom daru. Zajedno provodimo srećne trenutke života koje bi valjalo i zapamtiti jer nam mogu pomoći u našim brzopletim životnim razmišljanjima i neadekvatnim osećanjima, površnim pogledima i lošim zaključcima.

Krleža je zapisao kako Dobrović slika ono što je stvarno, da bi kritičar umetnosti (M.B.Protić) dodao da je samo mislio da je stvarno ono što slika. Jasno je da običan pogled na stvarnost i slika koju nam Dobrović o njoj nudi nisu isti, ali to je samo zarad njegovog oka koje vidi dublje od našeg običnog pogleda.

„Nisam zapravo nikada preživeo krize. Uvjek sam živio u groznici, ne snalazeći se trajno“, ispoveda nam se Dobrović. Drugačije nije ni moglo biti jednom stvaraocu koji se kreće u dimenziji nesvakidašnjeg ljudskog življenja, koji traži, ali i strahuje da ga moć koju poseduje ne napusti…

Za vreme svog laganog sazrevanja prošao je put od sezanizma, kubizma (ne koristi se geometrijskim elementima kubizma, već je nastanak slike kubistički), vezivanja za renesansu do boravka i rada u Dubrovniku i Lopudu predela poput plakata, dekorativno, tvrdo, oštro…boje su ponovo u prvom planu, ekstatične i bujne za morske predele, ljupke za portrete žena…

Dobrović je zapravo stalno težio ekspresionističkom kolorizmu i na njemu se zaustavio. Crtež je nosilac ideje, a boja izraz atmosfere, raspoloženja, onog za Dobrovića najznačijnijeg momenta koji mu omogućava da iznedri svoje lično viđenje života i sveta, a nas uvede ili zavede u te sfere.

Umetnik je „usvojio jedan sasvim drugi, moderniji i slikarskiji način slikanja: jedan čisti živi kolorizam, razvijen u ravni ornamentalno i vizionarski“ (Todor Manojlović). Od 1930.godine češće crta portrete („Autoportret“, „Dubrovački slikar Rajčević“, „Moj prijatelj Penić“, „Dubrovački omladinac“…) …nižu se slike „Kupačica“, „Majka i sinčić“, „Stara dubrovačka luka“, „Paklena ostrva“, predeli u Mlinima… Docnije crta pejzaže iz Vojvodine (Fruška gora) i Dalmacije… kao što su slike „Vinogradi na Frukoj gori“, „Borovi u vetru“, dalmatinski seljak, povorka konja i ljudi…portrete Bore Prodanovića, gospođe Dobrović, Miroslava Krleže …

Voleo je ružičastu belinu ženskog lica, raskoš cveća, mediteranski bljesak, talasanje drveća (slika „Masline u vetru“, „Borovi u vetru“), mlade žene obučene u cvetne haljine…iz žena izvire ljubav, čulnost…

Ne smemo zaboraviti da ih Dobrović tako vidi i da želi i da mi vidimo svu lepotu, titravost, vatru koja potencijalno buja u svakoj ženi te i onima koje on slika. Život je prisutan na svim slikama. Žena je život. Lepota je život. Ljubav je život. Osvetljena priroda je život. On se odriče tame. Svetlost Mediterana je život…i to smatra „integralnim delom života“. Većina modernih slikara I polovine XX veka u nas vezuje se pejzažima za neku etno sredinu. Dobrović bira pre svega osunčani Dubrovnik, Dalmaciju…Njegov slikarski opus je veliki, što i nije čudno za čoveka njegovog temperamenta koji je neprekidno aktivan.

Kritičar koji kaže da Dobrović nije shvatao raskorak između akademizma i kolorizma, i u tome vidi razlog za žestinu njegovog slikarskog stvaralaštva, daje jednu, za mnoge prihvatljivu, varijantu objašnjenja neobičnosti i originalnosti njegovog slikarstva. Nije shvatao da opsednutost bojom mora da menja formu onoga što slika. Možda je i shvatao, možda je taj raskorak, ta intenzivno bojena i svetlošću obasjana realnost baš ono što mu je omogućilo da iskaže stvaralačku borbu u osvajanu neviđenog i neobjašnjenog, da poput savremenog performansa pred njegovom slikom doživimo stvaralački akt: vatru i Eros koji vladaju kosmosom te i našim životima. Svesno ili nesvesno, mi okrećemo glavu od tako viđene stvarnosti i još više od takvog načina življenja.

Petar Dobrović se rodio u Pečuju (današnja Mađarska) 14. januara 1890.godine.

Gimnaziju završava u rodnom gradu. Njegova braća Stevan i Đoka išli su u vojnu kadetsku školu, a sa njima i budući poznati književnik Miroslav Krleža. Već od tih dana datira dugogodišnje prijateljstvo Petra Dobrovića i Krleže.
Treći brat, Nikola, postao je poznati arhitekta.

Petar se nakon gimnazije školuje na skulptorskom odseku Zanatsko-umetničke škole u Budimpešti (1907-1908) i Likovnoj akademiji (1909-1911) gde uči kod poznatih, konzervativnih profesora ( Eden Balo i Tivador Zempleji ).

Prvi put izlaže svoje slike 1911.god. u Muzeju lepe umetnosti u Budimpešti.

Živi u Parizu od 1911. do 1914.god. gde se upoznao i sa Ivanom Meštrovićem.

Kako je imao i politička opredeljenja za koja je hteo da se založi nakratko se bavi i politikom. Bio je pobornik ideje da se Pečuj, Baranja i Bačka pripoje Kraljevini SHS, te kao predstavnik osnovane Baranjsko-Bajske republike (1921.god) odlazi u Beograd, gde u razgovoru sa Nikolom Pašićem saznaje da Kraljevina SHS nije zainteresovana za tu Republiku. Odustaje od te ideje. Nastanjuje se u Beogradu, neko vreme radi kao prevodilac za novu vlast koja je objedinila južno-slovenske narode…a u svoj rodni Pečuj nikada se više nije vratio.

Prvu samostalnu izložbu imao je u Pečuju 1913.godine u prostorijama Ženskog društva. Iste godine održava samostalnu izložbu u Zagrebu. 1919.god. izlaže u Novom sadu u Gradskoj kući, 1920.god. u Beogradu u II beogradskoj gimnaziji i sali „Stanković“, 1924.god. izlaže u Pragu, u Splitu (1925), u Novom Sadu (1927), u Osjeku, Zagrebu i Somboru (1928), sledeće godine ponovo u Zagrebu, potom Beograd(1930), Prag, Roterdam i Amsterdam (1931) i nastavlja sa izložbama u Beogradu, Zagrebu,Pragu i Novom Sadu. Učestvovao je i na zajedničkim izložbama.

1923.godine postaje profesor Umetničke škole u Beogradu.

Osnivač je i ćlan umetničke grupe „Oblik“(1926-1939) koja je okupila najznačajnije slikare i značajne vajare u periodu između dva svetska rata sa celog jugoslovenskog prostora. Imali su mnogobrojne izložbe u Beogradu, Skoplju, Sarajevu, Zagrebu, Banja Luci, Ljubljani…

1934.godine osniva i vodi večernji tečaj crtanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu.

Učestvuje u osnivanju časopisa „Danas“ sa Veselinom Maslešom, Markom Ristićem, Milanom Bogdanovićem… Za časopis je bio vezan, tu mu je bila kulturna oaza, ljudi sa kojima se jedino družio i po svedočenju Krleže najteže od svih je doživeo gašenje časopisa. Ostao je sam, smatrao je Krleža. Naslikao je sliku –kompoziciju „Redakcija časopisa Danas“, gde je svoj lik stavio u pozadinu. To je njegovo najveće platno 175,2 x 282 cm: ispred stola stoje i sede Bogdanović, Ristić… dimi se Ristićeva cigareta… za stolom sedi predsednik Krleža koji posmatra neke papire na stolu.

Miljenko Jergović je primetio da su na nekoliko slika na kojima je naslikao prijatelja Krležu, Krležine oči zatvorene, spuštene. Miljenko se zapitao zašto Dobrović nije nigde naslikao oči svoga prijatelja. Možemo i mi….svako od nas ima neki svoj odgovor koji ne možemo proveriti…stoga slobodno pustimo maštu…

1937.god. učestvuje u osnivanju beogradske Državne umetničke akademije (kasnije Akademije likovnih umetnosti) i postaje profesor na Akademiji.

Jedno vreme boravio je u Holandiji, odlazi u Italiju, sreće se sa prijateljem Konjovićem na Azurnoj obali gde zajedno slikaju. Ipak se vraća, nalazi izvor svojih interesovanja u dalmatinskim predelima…i portretima.
1940.godine odlazi na Hvar, ali zbog izbijanja II svetskog rata sklanja se sa svojom porodicom u blizini Beograda, u Grockoj.
U zgradi u kojoj je živeo smrt ga je uzela 27. janura 1942.godine.

Voleo je Modiljanija i Matisa, bez uticaja na njegovo slikarstvo. Osećao je odbojnost prema prema mraku Šagala ili De Kirika…

Dobrović je bio u dobrim odnosima sa Veljkom Petrovićem i Milošem Crnjanskim. Prijateljstvo sa Krležom značajno je u njegovom životu, a na vest o smrti Dobrovića Krleža u svom Dnevniku (nekoliko meseci kasnije) zapisuje:
„…Petar je mrtav…Petar (na novosadskoj fotografiji), dematerijalizovan, uzvišen iznad današnje stvarnosti…puši cigaretu i smješka se u pozi koja mu je ostala još od Narodnog salona 1913, kada je kao laureat otputovao u Pariz i kad su se sve stvari pričinjale tako jednostavnima… Promatram Petra na slici, i koliko god je to bezidejno glupo, nemam druge misli do Mikelanđela:

Drag mi je san, al biti kam još više.
Dok vrijeme jada i sramote traje,
Ni čut ni vidjet moja sreća sva je;
Stoga me ne budi, oh, govori tiše.

U ovim danima (groze i sramote) najbolje bi bilo zaista spavati…Govorite tiho i ne budite ga! Petar je mrtav…Petrova izložba, 1940 aprila, u paviljonu Cvijete Zuzorićeve, to je sve bilo posmrtna igra, takoreći svečani prijem u predvorju smrti…I kada je Bela ušla u sobu da me probudi da je Petar umro, nisam shvatio, a ni danas mi nije jasno da ga više neću vidjeti…uspomene…sve to miriše na… jedan daleki grob, na jedan dragi grob više…Petrov grob živi u meni kao organski nadražaj.To je nostalgija za krajem iz koga smo otputovali…povratka nema.“

Po scenariju Miroslava Krleže snimljen je dokumentarni film o Petru Dobroviću 1957.godine.

Zaostavštinu Petra Dobrovića čuva grad Beograd u galeriji-legatu „Petar Dobrović“ u stanu u kojem je slikar živeo: Kralja Petra 36/V. Otvoren je 1974.godine. Poseduje značajne slike rađene uljem, temperom, pastelom…

Krleža nad Petrovim grobom (1946.god):

„…zurim u grob Petrov bez misli, sa jednom impresijom da je taj grob neizrecivo malen. Ima ljudi koji nisu rođeni za ovako male grobove. Šest stotina platna svojih da razastre pod suncem kao šest stotina šatora i tako da spava u svom anonimitetu sam…“

Odlazeći sa groba Krležu prati „tiha“ Petrova dubrovačka paleta sa padanjem sumraka u Beogradu… “ i tako mi je kao da sam iza duge stanke doživio pjesmu“. (M.K.)

Slavica Štulić


Posetite i Vaš kutak