Od 1950. do 1960.godine snimljeno je oko sto filmova, raznih žanrova, a preovladavali su ratni, partizanski propagandistički filmovi, što je bilo u skladu sa vremenom i vladajućom ideologijom.
U prvim poratnim godinama Centralni komitet je cenzurisao filmove, a kada su pedesetih formirana filmska preduzeća, tu dužnost su imali umetnički saveti. Veoma se vodilo računa o autocenzuri, pa su svi filmovi bili ideološki podobni, tačno se znalo ko su pozitivci (pobednici) a ko negativci (poraženi).
U mnoštvu filmova ratne tematike snimljenih tih godina izdvajaju se “Šolaja”, “Daleko je sunce”, “Krvavi put”, “Ešalon doktora M.”, “Veliki i mali”, “Dolina mira”,”Kampo Mamula”, “Vetar je stao pred zoru”…
“Crveni cvet” (1950) režija Gustav Gavrin, po romanu “Dovidjenja u oktobru” Ota Bihalji Merina. Film je dobio ime po kompoziciji Rafaila Blama “Crveni cvet”, nastaloj u zarobljeništvu. Radnja filma se odigrava u nemačkom logoru, gde je zarobljena grupa jugoslovenskih oficira. Oni odbijaju ponuđenu saradnju sa Nemcima u zamenu za slobodu, već odlučuju da se priključe Narodnooslobodilačkoj vojsci…
1954.godine snimljen je koprodukcioni film “Poslednji most” u režiji Helmuta Kautnera. Fim nije bio uspešan kod ovdašnje publike, baš zbog kontroverzne saradnje sa Nemcima, ali je u inostranstvu uspešno prikazivan. Glavna glumica Marija Šel je nagrađena na Kanskom filmskom festivalu. Ona u filmu igra zarobljenu nemačku bolničarku, koja je prisiljena da pomaže ranjenim partizanima. Vremenom, ona se sprijateljuje sa svojim neprijateljima, i odlučuje da dobrovoljno pomogne. U akciji nabavljanja lekova za ranjenike, ona gine na poslednjem mostu, posle čega obe strane obustavljaju vatru.
1956.godine snimljena je ratna drama “Ne okreći se sine”, u režiji Branka Bauera, koja je imala veliki uspeh kod bioskopske publike. Partizan (Bert Sotlar) uspeva da pobegne iz transporta smrti i stiže ilegalno u okupirani Zagreb da pronađe svog sina, koji ga se jedva seća. Na njegov užas, dečak odrasta u ustaškom zavodu, gde ga sa ostalim dečacima odgajaju da mrze partizane. On zanemaruje svoju bezbednost i svu snagu usmerava na približavanje svome detetu i oslobađanje iz ustaškog okruženja. On uspeva da ga izbavi, ali sam gine, braneći odstupnicu svome detetu. Nezaboravna je ta poslednja scena, kada otac poslednjim snagama, ohrabruje sina da trči pravo ka slobodnoj teritoriji i da se ne okreće…
“Rafal u nebo” (1958) To je ratna drama u režiji Vanje Bjenjaša, o partizanskom oficiru, kome su četnici pobili porodicu i spalili kuću. U svom bolu, on odlučuje da se osveti, na isti način. Ipak, pred kućom svog neprijatelja, on shvata da deca nisu kriva zbog očevog zločina. Ne može da puca u njih, pa nalazi olakšanje ispaljujući svoj rafal u nebo.
“Kroz granje nebo” (1958) Film nastao po pripovetkama Antonija Isakovića, u režiji Stoleta Jankovića. Film opisuje dramu grupe ranjenika koji su posle bitke ostali u neprijateljskom okruženju. Bez hrane i neophodne pomoći, oni nemoćno očekuju smrt od neprijatelja koji se približava. U teškim iskušenjima oni ipak nalaze snage u sebi samima da se, zajedno sa pristiglim drugovima, suprotstave nemačkim vojnicima.
Domaći filmovi između dva rata
Za decu:
Domaći filmovi za decu pedesetih