Moj moto je “Nije važan pesnik gde pesma postoji…”
Tako da ću vam o sebi reći samo dve stvari
“Ono što me ne ubije čini me jačim” i
“Ubi me prejaka reč”
Toliko od Ničea, Miljkovića i mene
Pišem o sećanjima, svojim i vašim, da se ne zaborave, da nadžive i vas i mene … neka nastave da plove virtuelnim svetom i onda kada nas više ne bude bilo… neka nas naši voljeni koji ostaju, po njima pamte i spominju … Dok žive sećanja na nas, živimo i mi …
Otresam prašinu sa spomenara, fotografija i zalutalih uspomena, vraćam ih na put sećanja i nezaborava, sebe radi, vas radi, istine i svedočenja radi, da ne odlutaju putem bez povratka, da se odnegujuju i sačuvaju …
Vaša Emilija
Studentske demonstracije 1968.
Hasta Siempre ili kubanska priča
